Smatramo sebe fudbalskom nacijom, a ispostavlja se da smo – fustalska! Priznajem da sam preskakao izveštaje s nekakvog evropskog prvenstva u sportu čudnog imena, koji je, ispostavilo se, mali fudbal kakav se igra na školskim terenima. Po Beogradu se tračarilo da nikoga u Evropi nisu mogli da na’vataju da organizuje turnir, pa smo, kao veći Evropljani od Evropljana, posle bazena, u Arenu postavili teren za mali fudbal. Ili futsal, kao poznati sport glupavog imena, sklepanog od reči fudbal i sala.

 

Ali, svakoga dana Arena je bila sve punija. Pročulo se da se tamo igra sjajan fudbal. Onakav kakav se nekada igrao na velikim turnirima malog fudbala na Tašu ili po školskim dvorištima, gde su stasavali neki novi klinci, igrajući s propalim nadama onog velikog loptanja što su mahom pustili pivske stomake, kao omaž gajbama piva koje su ispijali žaleći nad svojom sudbinom.

Ako nije bilo školskog dvorišta s dobrim golovima, umesto stativa postavljane su cigle ili jakne. Naš školski teren u Osnovnoj školi „Arčibald Rajs” na Karaburmi, koja se nekada zvala po narodnom heroju Stjepanu Stevi Filipoviću, pa promenila ime na sramotu gradskih vlasti posle 2000, bio je usečen. Usred terena je izgrađena porodična kuća, pa smo morali da driblamo i bekove i jedno veliko drvo.

Poslednjih dana Arena je sve punija. Pročulo se da na terenu pravilnog oblika, bez drveta i cigli, igra i nekakav čudesan Portugalac Rikardinjo, koji po građi podseća na naše ocvale matore junake iz kraja. Dugo nije viđen takav majstor driblanja na petoparcu. I dugo nije viđeno da beogradska publika na prečac tako strasno zavoli nepoznatog sportistu zbog veštine i skromnosti koju prikazuje.

Ko zna zašto Rikardinjo nije uspeo u velikom fudbalu. Možda puši i pije? Ili jednostavno nije imao sreće? Ali dribla kao Maradona, samo nešto bolje. Treba hitno proveriti sme li Rikardinjo da igra za Srbiju, ali onaj, veliki fudbal. I treba videti da li naši momci, koji igraju za Srbiju i već su u polufinalu, mogu da potrče i po Marakani.

Možda to ne bi bio uspešan eksperiment, ali bi sigurno bio lekovit. Jer, još se u ovaj mali fudbal nisu umešali političari, menadžeri, tajkuni i huligani. Još nisu stigli da ga upropaste, kao što uspešno nedeljama to čine sa malim Andrijom Živkovićem.

Zato je lepo videti očeve sa decom kako uživaju u sportu koji su nekad igrali po školskim terenima i ulicama. Tada su sanjali da budu na velikom terenu, a mahom su završili na malom. Kako u fudbalu, tako i u životu. Valjda zato tako volimo taj futsal, Rikardinja i naše igrače koji su dočekali svoje parče slave. Ona će, kao po običaju, proći kad se svetla Arene ugase, ali ovih nekoliko dana vredi gledati momke koji igraju fudbal. Pravi fudbal.

 

Piše: Aleksandar Apostolovski

Izvor: Politika