У Русији планирају да оживе казне за беспосличаре.

У совјетско доба постојала је таква пракса — “доколичаре“ су хапсили и бацали у затворе или су их слали на принудни рад у Сибир и друге удаљене регионе. Најпознатији осуђеник био је пјесник и есејиста, добитник Нобелове награде за књижевност Јосиф Бродски.

Међутим, сада казне неćе бити тако драстичне и сурове као у совјетско доба, али ćе, уколико нацрт закона буде усвојен, то бити ударац по џепу доколичара, што опет умије да заболи. Министарство рада Русије веć спрема нацрт закона о “опорезивању“ радно способних грађана, који званично нигдје нису запослени. Политичари се у великој мјери ослањају на искуство Белорусије, гдје незапослени грађани морају да уплате у буџет по 260 долара годишње.

Као кључни аргумент у корист увођења таквог закона, који су медији назвали “порез на беспосличарство“, иницијатори наводе то што незапослени не плаćају никакве порезе нити осигурања, али користе све социјалне погодности. Рецимо, медицинска помоć је бесплатна за све грађане земље, без разлике, и то је Уставом загарантовано.

Идеја је да незапослени сада почну да плаćају обавезно медицинско осигурање. Противници те иницијативе се жале да би та мјера била директно кршење људских права. По Уставу РФ, запошљавање је лична ствар, тј. право сваког грађанина, а не његова обавеза. Због тога се данас у Русији многи одлучују да живе на грбачи родитеља или од издавања станова, а не од свог рада. Међутим, упркос глобалној економској кризи, која је уздрмала тржиште рада чак и у најбогатијим европским земљама, у Русији посла има. Слободно се може реćи да овдје не ради само онај ко то неćе. У Русији има око 77, 5 милиона радно способних, што је више од половине становништва (53 одсто). Према званичним подацима, на бироу рада налази се мање од 882.000 незапослених, а број слободних радних мјеста, пријављених од стране послодаваца, износи 1,4 милиона. “Ситуација са незапосленошćу у Русији је стабилна, она не прелази милион људи веć дуго времена“, изјавила је руска вицепремијерка Олга Голодец, наводеćи истовремено да на годишњем нивоу на тржишту рада постоји “обрт“ од око 4 милиона људи — то су они који напуштају посао, али одмах и проналазе нови.

Многи експерти подржавају идеју о увођењу “пореза на беспосличарство“, јер би то донијело бољу контролу тржишта рада и додатно попунило државну касу.

Осим тога, циљ те иницијативе је и борба против сиве економије, с обзиром на то да према различитим процјенама има више од 20 милиона људи који који раде “на црно“, избјегавајуćи на тај начин обавезе према држави. Нове мјере ćе, предвиђају стручњаци, натерати грађане да се региструју на тржишту рада. Многи експерти, па и руски званичници из тог ресора, сматрају да ćе тај нацрт закона бити праведан, јер сада незапосленима здравствено осигурање фактички плаćају порески обвезници. Они су увјерени да ćе нацрт закона бити усвојен. Са друге стране, неки експерти указују на то да остаје нејасно ко ćе плаćати те порезе — ако особа не ради, она нема ни приходе. Али, стручњаци рачунају на то да је држава смислила неки други начин да ријеши тај проблем — или ćе држава на неки начин подржати незапослене или ćе процедура уплате пореза бити другачије регулисана. У сваком случају, у Влади Русије су раније потврдили да је нацрт закона у припреми и да ćе незапослени у складу са њим бити у обавези да плаćају коришćење “социјалне инфраструктуре“. Према неким најавама, на удару новог закона неćе се наćи малољетници, жене са дјецом до 14 година, инвалиди и свештеници.

Истраживања показују да скоро половина Руса, њих 45 одсто њих, подржава увођење “пореза на беспосличарство“. Још 21 одсто испитаника “беспосличарима“ назива све незапослене, док 8 одсто њих сматра да су беспосличари они који живе на туђој грбачи.

Мишљења Руса су подијељена када је ријеч о казнама: 45 одсто њих сматра да би требало да буде кажњен свако ко више од 6 мјесеци годишње не ради, а да би “доколичар“ требало да добије казну од годину дана тешког рада. Око 47 одсто Руса са тим се не слаже. Занимљиво је да идеју “пореза на беспосличарство“ углавном подржавају пензионери и комунисти, док се томе противе млади, житељи велики градова и грађани са великим примањима. Како је то било у совјетско доба Казна за “паразитски начин живота“ уведена је још почетком шездесетих, у совјетско доба, а званично је укинута тек 1991. године послије усвајања Закона о запошљавању. Иако је послије Октобарске револуције 1917. године беспосличарство најоштрије осуђивано на идеолошком нивоу, кажњавање за “паразитски начин живота“ почело је тек у доба Хрушчова. Шездесетих година у совјетској пропаганди страни термин “паразитски начин живота“ потиснуо је руски израз “тунејадство“, који се може превести као “живот на туђ рачун, туђи рад, паразитирање, нерад“. Кривично су одговарали сви они који “својим радом нису доприносили друштву“ четири мјесеца годишње. На удару закона нашли су се просјаци, алкохоличари, скитнице, гатаре, разни мешетари и жене сумњивог морала, они који раде “на црно“, али и универзитетски професори, публицисти, писци, глумци, дисиденти…

Рада су биле ослобођене само домаćице, које имају дјецу, док су неудате жене и жене без потомства за нерад морале кривично да одговарају.

Та мјера је била на снази четири године, мада је званично укинута деценијама касније. За то вријеме је регистровано скоро пола милиона беспосличара, а њих 37.000 је било послато на принудни рад у удаљене регионе. За беспосличарство је сумњичен и познати пјесник и писац Владимир Војнович, али он никада није осуђен, а универзитетском професору Александру Зиновјеву је, наводно, понуђено да бира између затвора и протјеривања из земље. Изабрао је ово друго.

Извор: Независне новине (Спутњик)