Piše: Janko Vujović

 

– Brate, jesu ovi novinari pi*** , pa što fino ne napišu ko je zapalio auto nego stave inicijale pa mi obični smrtnici da nagađamo

– Jes i to tebra, sve goli miš do miša, još od narodnih para primaju plate, joj … ko poslednji izađe nek’ ugasi svijetlo

– Ima i toga, nego brate, ko tebi ono ukrade onomad pršute i 10 tegli ajvara?

– A brate, ne smijem ti reći. Znam ko su, ali mnogo opasni momci. Svinje će se opet zaklat’, ajvar spremit’, pusti priču – nego mi reci može li Goverla X2 protiv Dnjepra?

 

Odma’ da kažem da ja ne znam pisati. Sve ovo napisano je plod ludosti koja se ne kosi sa ludostima drugih i svaki tekst nastane za 10 minuta bez stajanja. Dobro, ponekad i kradem. Jbg, svi kradu pa što se ne bi’ i po koje slovo ukralo. Nego ovo. Odem na selo neki dan da zasadim krtolu, kad imam šta viditi – ukradeno 10 metara bodljikave žice. Ali nije to ukradeno onako da je „zbaleženo“ – nego fino odvezano, spakovano. E, samo se pitam kakva te muka natjera da ukradeš 10 metara i to bodljikave žice. Da nećeš izaći na tender za pravljenje zatvora sa njom. Evo ljudi kradu pršut, vino, pare, bebe … ali 10 metara žice, pa ajte molim vas. Nego da se ne pregoni puno. Ovaj tekst, to jest’ ovo pitanje je prestaro za časopise „OK” i “Bravo“, nije za „Tempa“, a za “CKM” je malo neozbiljno. Zato se obraćam vama, vama za koga nema misterija:

Dragi Horejšio, krenuću ovako a ti dobro pazi šta pišem.

Bilo je to negdje prije 5-6 godina, kada je bio koncert Vlada Georgieva na platou Doma kulture. Bilo je dobro, samo brate ima tamo jedno cvijeće, smrdi k’o sto kuga. Ama ne može se ostati, ali to nije spriječilo nas, objektivnu trebinjsku publiku da se đipamo do iznemoglosti. Jes’ da je pjesma „Jedina“ trajala, pa jedno brat bratu, 15 do 20 minuta – jer se odužilo ono „tu tu tu tu tutututututututu“, nije pokvarila kompletni utisak da je sve ku*** i da nema smisla. Pri povratku kući u poprilično alkoholisanom stanju zadesilo me nešto…

U stvari ovako, do kuće imam dvije kafane. Kad se dođe do kafane „Dva ribara“ tu ima jedan kanal. Neki ga zovu kanal a neki uvala, ali zna se da postoji. Legenda kaže da je taj kanal bio namjenjen za održavanje prvenstva u bobu, ali nisu predvidjeli da se u njemu ne moš’ zaustaviti prije samog korita rijeke Trebišnjice. Taj kanal je uveče pogodan za baciti smeće, za romantične razgovore ali prevashodno za obavljanje bioloških potreba (čitaj: „velike nužde)“. Tu se nalazilo i staro i mlado kako ke** , ali niko nikad nije imao dilemu kao jedan momak. Prema istinitoj priči njemu se pritužilo,i kuda će nego u kanal …Kad je sve obavio nema čime da obriše. Jesen, lišće opalo, a u džepu ima samo sličicu Žigića i novčanicu od 10 KM. Nađen kompromis – potkošuljom.

Nego da se vratimo na ovo. Prilikom mog ulaska u kanal oko 3 ujutru, pošto sam tim putem želio da prekratim put do kuće poslije koncerta (drugim putem ima 15 minuta u onakom „fataliti „ stanju). Već na prvom koraku čujem šuštanje.Šta je sad ,sunce mu? – pomislih. U meni se stvori neka dilema, neka neodlučnost, svaki sekund dramim k’o Blažić kad vodi loptu. Nasta tišina. Muk. Mislim se u sebi “Pa i nije ovo baš kraj kakav sam zamišljao, ali ako išta na “svojoj” sam teritoriji, biće me lako naći među onim kesama od smeća“. Mislim o tome kad odjednom vidim siluetu čovjeka istrča uz kanal. Upalim svjetlo telefona kad imam šta viditi – to je gov** sklupčano ko blavor.

Ni dan danas nisam saznao ko je lik koji je u sitne sate obavljao fiziološke potrebe u tom kanalu. Ujutru sam krenuo u grad istim kanalom i zatek`o njegov “minuli rad” u tom kanalu – prekriven listom od smokve.

 

E sada moje pitanje glasi: “Kako može smokva da se nađe, kada nije rodilo ništa u tom kanalu sem šiblja, drače i košćele već 20 godina?”

Ako može ukratko, hvala!