Piše: Slaviša Sabljić, Politika, februar 2009.

Bez obzira na usud maćehinske istorije i nedobro koje je ovde gostovalo vekovima, nevesinjski kraj, kako to zapisa i Neđo Šipovac, ostalo je „mesto neumrlih predaka i nepobedivih nacionalnih i verskih tribuna”.

A to je, valjda, tako i moralo biti. Jer da nije, ne bi, kod Kifinog sela, mnogi će reći centra nevesinjskog vilajeta, u srcu Huma i svete zemlje Nemanjića, Sava Nemanjić postavio prvog humskog episkopa… Ne bi u Kifinom Selu neimari podigli prvi od tri manastira koja pominje i vladika Atanasije. Ne bi, na današnjim ćeremetima, između bratačkog i kifinskog Gradca, postojalo ni rimsko naselje, ni onaj most preko Zalomke kojim se već više od četiri veka prelazilo, i još uvek prelazi, sa jedne na drugu obalu večno nemirne ponornice.

– Šezdesetak porodica sa sedamnaest prezimena, dve stotine duša, među njima i sedamdesetak đaka. Sve je to danas Kifino Selo, naseobina koja je ime dobila po Mehmedu Kifi. Ranije se zvalo i Tučevo. Ali ime po turskom begu preživelo je sve prethodne vekove i ostalo do današnjih dana, priča Dobroslav Radojičić.

Vekovi su i u Kifinom Selu, uvek iza sebe ostavljali tragove kojima će kasnije hoditi putopisci, namernici, hroničari… ljudi poput Jefta Vujovića i imenjaka mu Dedijera…

Krstače, stećci, ploče sa rimskim napisima, grobovi, gradine i ostaci građevina… ni korak se ne može proći, a da se u Kifinom selu ne naiđe na bar nešto od toga. Evlija Čelebija je još 1666. zapisao kako je Sopot, nedaleko od Kifinog Sela, tada bio i „najmodernije naselje u Nevesinju”.

U Povelji koja se čuva u Pećkoj patrijaršiji piše kako je „Sveti Sava, davno pre podizanja Sopota, počeo trošiti blago svoga oca i ovde, ispod planine Zalom, sagradio prvi od dvanaest humskih manastira”.

Kroz Kifino Selo malo uzdiše i malo više huči Zalomka, reka ponornica, koja, nakon poniranja kod susednog Bijograda, skreće vrelu Bune u Blagaju. Kažu da se boja koja je u nju bačena u Kifinom Selu, pojavila u Blagaju posle samo sedamnaest minuta…

– E na toj Zalomci nekad je bilo, bog te pitao koliko mlinova. Danas se najčešće pominje Redovnička mlinica u kojoj se kamenje okreće još od 886. godine. Dakle od kraja devetog veka, priča Dobroslav Radojičić.

Srednjovekovna crkva Presvete trojice, obnovljena 1810. godine, zadužbina je Nemanjića. Hroničari su zapisali da je, kada je podizana, nastala „velika zavada”. Otimali su se, kome svetitelju posvetiti bogomolju. Jedni su bili za Svetog Nikolu, drugi za Svetog Jovana a treći za Svetog Simeona. Pomirio ih je tadašnji vladika posvećujući crkvu Presvetoj trojici.

U crkvi se i danas čuva putir iz koga su se, 7. jula 1875. godine, dva dana uoči početka ljute borbe, pričestili nevesinjski ustanici… Tu su grob i spomenik pokojnom popu Petru Radoviću prvom vojvodi nevesinjskom… Uz crkvu je i grob sa uklesanom 1414. godinom. Vele da se tu, kako su umirali, na istom mestu sahranilo jedanaestoro Radojičića. Uz bogomolju su i krstovi na kojima su uklesana imena šesnaest momaka koje su pobili partizani početkom četrdeset i druge godine. Kažu da je taj događaj podelio nevesinjske junake na četnike i partizane… U Kifinom Selu je i bezbroj drugih, poput priča o više od hiljadu solunskih dobrovoljaca iz Nevesinja, ali i o bar pedesetak sveštenika samo iz ovog dela nevesinjskog kraja.

Škola je u Kifinom Selu počela da radi početkom dvadesetog veka. Pre toga narod s je bio pismen samo onoliko koliko se okretao crkvi i sveštenicima koji su tada bili i pastiri, ali i jedini prosvetari.

– Izgradnju škole su podržali i Austrougari. Ali kada su videli da seljani ne odustaju od toga da ona bude srpska osnovna škola, odustali su. Zato je delegacija seljana, 1903. godine, otišla Aleksandru Obrenoviću u Beograd. On im je odobrio novčanu pomoć tako da je škola, sagrađena i bez Austrougara, počela da radi dve godine kasnije, kaže učo Svetko Dabarčić.

U Kifinom Selu putnika namernika upozoravaju kako u Trebinju ne treba mudrovati jer su oni mudriji, u Ljubinju ne treba trgovati jer su oni bolji od svih, u Bileći se ne junačiti, jer su oni junaci nad junacima, a u Nevesinju ne ljudovati… Jer od Nevesinjaca niti je bilo niti će biti boljih i čestitijih ljudi. Možda će neko novo vreme sve ovo demantovati, ali danas i uvek ti je to bilo tako, na kraju će Dobroslav Radojičić.

Uz priče o Čelebijinom Sopotu i prvom manastiru, je i ona u vezi sa „Ovčijim brodom” (naziv mu dali čobani koji su preko njega pregonili svoja stada), u susednom selu Bratač, remek-delom tadašnjeg neimarstva, građevinom koju su Osmanlije podigle najverovatnije u šesnaestom ili veku kasnije.

– Tačnih podataka nema, ali most kojim su prelazili i nomadi i vojske, sagrađen je mnogo pre višegradske na Drini ćuprije. Svaki most pa i ovaj, je i deo istorije. Ali „Ovčiji” je i više od toga. On je most uz koga se raslo. Preko koga su nesrećnike putevi vodili pravdi, slobodi i hlebu nasušnom, ponosno će Boško Buha.