Ruta kojom se vozim skoro od kako sam položio vožnju i koju sam tokom godina pratio kroz sve faze kroz koje je prolazila. Skoro kao dete. Ruta zbog koje vikendom ustajem pre pevaca. Moje vozačko hodočašće, moja “sveta gora” – planina Rudnik.

Portal bud3.net nastavlja da nas upoznaje sa najboljim vozačkim putevima u Srbiji. Nakon vožnje po Fruškoj gori, Divčibarama, Suvoj planini i Kosmaju, na red je došao – Rudnik.

Činjenica da je jesen već “ofarbala” sve oko nas, a da su jutra znatno hladnija, ne menja moju rutinu. Alarm se oglašava u 05:55, brzinsko tuširanje, nešto “na zub”, dokumenta, ključevi i polazak.

Ranije je pevac sa Stare Bežanije oglašavao moj izlazak iz stana, a u poslednje vreme komšije koje “tiho” pokušavaju da uđu u stan i da pritom ne probude celu zgradu. Oni meni dobro jutro, ja njima laku noć.

Ova godina je drugačija. Nema “nespretnih” mladih sugrađana, a ni ja više ne idem sam.

Dok isparkiravam auto, ona strpljivo čeka. I pre nego što sam se u potpunosti smestio u kompaktnu kabinu i stigao da svežem pojas, ona se već ugnjezdila na mom ramenu i obmotala se oko moje desne ruke.

Ne govori, ali znam da misli “još samo pet minuta”. Tiho izlazimo iz blokova, vozeći se kroz skoro pa pustu Jurija Gagarina, dok žuta boja dana, lenjo smenjuje plavu noći…

Pravimo kratak pit-stop pred početak putovanja. “Stotka” za nju, dva kafe za nas.

Nalazim se za volanom Mazde MX-5, poslednje, ND generacije. Model sa kojim se Mazda vratila svojim korenima malog, kompaktnog i laganog kabrioleta.

Po dimenzijama nikada bliža prvoj NA generaciji, ali sa daleko više prostora u kabini i sa čitavim spektrom modernih dodataka.

U “Revolution Top” paketu, Mazda MX-5 RF (Retractable Fastback), dobija dodatke koji svakom zaluđeniku zvuče kao džekpot – mehanički šper diferencijal, Bilstein sportski amortizeri, lakše 17” felne sa kvalitetnijom gumom i neprocenjive Recaro kadice.

Vi sednete, one vas zagrle i ne puštaju, ma u kakvoj situaciji da se nalazite, kao Bojana mene.

O Soul Crystal Red boji ne bih trošio reči. Nema adekvatnih prideva koji bi opisali njenu kameleonsku prirodu promena nijanse od jutra do večeri i u zavisnosti kako svetlost pogodi njene “pegice”… Četiri sloja preleposti i tačka bola za kasko osiguranje, ako joj se nešto desi.

Iz Bulevara Oslobođenja, prelazimo u Bulevar JNA. Cilj za danas je da ne vidimo više od dve trake na putu.

Put kojim ćemo ići, većini je verovatno dobro poznat. Nije skriven, ali ga znatno manje ljudi koristi za vožnju iz zadovoljstva, a mnogo više kao puku potrebu da se prevezu iz tačke A u tačku B.

Zato i krećemo toliko rano. Idemo ka jugu, podno Avale i nastavljamo ka Mladenovcu. Ukrštamo se sa delom puta o kojem smo već govorili.

Ali umesto da nastavimo ka Đurincima, skrećemo ka Popoviću i otkrivamo zanimljivu rutu koji je u daleko boljem stanju od originalno zacrtane.

Ideja o danu sa “samo dve trake” pada u vodu, jer “novi” krak izlazi kod Malog Požarevca i uspona preko brda sa tri trake.

Magistrala nas vodi od Mladenovca, ka kružnom toku i skretanju za Aranđelovac i Orašac, mestu Prvog srpskog ustanka.

Rani časovi dana i nedostatak učesnika u saobraćaju dozvoljavaju da diktiramo sopstevni ritam. Uživamo u putu koji na momente prolazi kroz naseljena mesta, da bi se zatim nadovezala priroda i pogled koji puca kilometrima naokolo.

Spušten krov, zvuk i osećaj hladnog vazduha koji struji preko nas, govore kako je letu došao kraj, ali u nedovoljnoj meri da podignemo “poklopac”. Bojana čak izviruje i preko najviše tačke karoserije za potpuni “vetar u kosi” doživljaj.

Prolazimo kroz Topolu i pored Oplenca, crkve i mauzoleja dinastije Karađorđević. Put dovde je već dovoljno zanimljiv, ali nadalje, zbog topografije terena i blizine planini, možemo reći da počinje glavna trasa koja nas vodi na Rudnik.

Zapravo tačka uspona, počinje “padom” kroz splet “esova” kod Donje Šatornje. Ulivajući se direktno ka Gornjoj šatornji i početku jačih vežbi za levu nogu i desnu ruku.

Pogled na put iz ptičije perspektive pokazuje da on kao reka pravi meandar, levih i desnih krivina, ali ne prikazuje promene nagiba i male, ali bitne visinske razlike. Te “sitnice” daju treću dimenziju iskustvu vožnje.

Naredna sekcija puta, pred most, gde je ranije bilo suženje i “trka” ko će prvi da ga pređe, je bila “obrisana” sa mape pre nekoliko godina.

Jake kiše, odroni i poplave su bili su uzrok toga, a znajući koliko je potrebno vremena za rekonstrukciju i kako se to obično čini… Nisam se nadao povratku staroj slavi, ali kao i u slučaju Suve planine, putari su odradili maestralan posao.

Novi put za Rudnik je u mojoj glavi osvanuo u boljem svetlu od starog, iako je “stari” malo pre toga bio obnovljen.

Penjanje, spuštanje, otvorena, zatvorena krivina, pa sledeća kombinacija. Pravi test za suspenziju i dinamiku šasije.

Da li je potrebno napomenuti da se MX-5 ovde oseća kao kuće? Citiraću Klarksona “Ona je lek za depresiju, ovaj auto je zaista to. Ne možete biti u lošem raspoloženju dok ga vozite”.

Potvrđujem – ne možete! Ručica za odabir brzine je veoma preciznog i kratkog hoda, pruža predivan mehanički osećaj svaki put kada “klikne” u brzinu.

Prenosni odnosi u menjaču su izuzetno dobro odabrani, pa su sva 184 “konja” novog dvo-litarskog Skyactive-X agregata stalno uposlena!

A vrti se tako energično do 7500 obrtaja i crvene zone, čineći da drugi moderni benzinski agregati pored njega izgledaju kao dizeli.

Karoseriji teškoj nepunih 1100 kg, nije teško da se pokrene sa tek 200 Nm obrtnog momenta, istovremeno je čineći i veoma agilnom, na usponu od izlaska iz Guriševaca sve do centra Rudnika. Ali i nizbrdo.

Mazda MX-5 se pokazala izuzetno upravljivo i fantastično izbalansiranom, okretna kao balerina.

A Bojana i ja, kao nezasita deca koja su dobila desetine žetona za ringišpil, vozili smo se uz i niz Rudnik, između betonom obloženih strana planine i zaštitne ograde… Rekao bih dok nam se u glavi nije zavrtelo.

Tada smo rekli dosta i pre pumpe na vrhu puta (ne i vrhu Rudnika, tamo smo bili sa drugim vozilom), skrenuli desno umesto da produžimo pravo ka Ibarskoj magistrali.

Put se sužava i naspram prethodnog koji se graniči sa “pistom”, lošijeg je kvaliteta.

Krivine su nepreglednije zbog gustog rastinja sa obe strane, koje na momente čini kao da prolazimo kroz “zeleni” tunel. Krećemo se ka malo drugačijem usponu.

Ovaj put ćemo koristiti noge. Penjemo se na Ostrovicu – davno ugašeni vulkan.

Nismo očekivali čašicu dobrodošlice, ali lokalni meštani su tog dana na “ulazu” rešili da zasednu. Bog i vama pomogao, nastavljamo dalje.

Staza koja vodi ka vrhu, nije preterano dugačka, nešto preko jednog kilometra. S tim da u toj kratkoj šetnji treba uspeti visinsku razliku od nekih 230m.

Prvo kroz šumu, a zatim preko golog kamena do samog vrha. Staza je sve vreme obeležena, a kasnije i obezbeđena sajlama i klinovima radi dodatne sigurnosti, jer se bukvalno hoda po ivici planine.

Ako nemate veliki ranac, kao ja, nećete imati prevelikih poteškoća da stignete do vrha, samo stegnite jako zube kao Bojana na par mesta.

I ponesite dosta vode, ne kao mi.

Sa vrha Ostrovice izgleda kao da vam je pola Srbije na dlanu, jer po lepom danu pogled seže koliko vam dioptrija dozvoljava da vidite (i na Mazdu), a vrhovi planine Rudnik (njih devet) izgledaju kao da ih možete držati na dlanu ruke.

Nakon kratkog predaha, upoznavanja novih prijatelja i priča o hrani, počinjemo spuštanje koje je tehnički zahtevnije. Naročito ako idete do najvišeg vrha na 758 m gde je nekada bila tvrđava i centar Rudničkog kraja.

Razgovorom smo stigli do teme da se oni aktivno bave planinarenjem i da nikako ne savetuju penjanje u uslovima van idealnih, ako nemate iskustva, jer može biti fatalno.

I dok biram gde ću da stanem kako bih se sišao niz kamene litice, kroz glavu mi prolaze razne misli o našem vozilu na dan. Nema “revmatching”, nema Race mode/Track mode dugmeta, nema tastera da auspuh zvuči tiše ili glasnije.

Sve to kontroliše vaša desna noga (i ponekad leva). Vi ste sami svoj heroj!

Ona je jedan od onih automobila sa kojima se možete fantastično zabaviti, voziti ga na 7 ili 8/10. Ne traži od vas ni u jednom trenutku da vozite na ivici svojih sposobnosti, na nožu i poslednjim atomima kontakta sa podlogom pre gubljenja trakcije, kako biste osetili uzbuđenje.

Mazda MX-5 to radi na najzahvalniji i najzabavniji način – u svakom trenutku.

Nije bez mane, nemojte me pogrešno shvatiti, ali te misli ispare kada sa njom dođete na ovakav put.

Na maršrutu ka Rudniku koja je pravljena ne samo za automobile velike snage, već i za one sa dosta manje. Ovo parče asfalta istkano je za svakog istinskog ljubitelja vožnje, nebitno o brendu ili broju točkova.

Ovo je put za odmor, razbibrigu i zabavu. Za teranje loših misli i eneregetskih vampira sa kojima smo u svakodnevnom kontaktu.

Sada, kada me bilo ko upita kako izgleda moj idealan dan… Mogu da mu kopi-pejstujem link za ovu avanturu. Uz Bojanu, MX-5 i put za Rudnik.

A nikada se ne bi realizovao bez pomoći prijatelja koji nam je ustupio Mazdu.

Sutradan smo se uputili na isto mesto. Mazda je neočekivano ostala sa nama još jedan dan, a Bojana je htela “još jedan krug”. Ne čudi što su mi se ivice usana uglavile na mesto tačno ispod ušiju kada smo ponovo seli u nju.

Više fotografija iz ove vožnje pogledajte u Galeriji.

 

Izvor: bud3.net