Prvi jesenji dani brojnim Hercegovcima rezervisani su za pripremu, kako kažu, čarobnog napitka, koji nas tokom hladnih zimskih dana grije, održava zdravim i veselim.

Riječ je o rakiji, čije je pečenje u našim krajevima odavno postala tradicija. Mnogi dane vikenda provode kraj kazana, odnosno destilacionih aparata kojim grožđe ili neko druge voće pretvaraju u rakiju, omiljeni napitak, posebno za vrijeme nekih radosnih događaja.

U Hercegovini se najčešće peče loza, a glavna čar ovog događaja je upravo druženje onih koji je peku, ali i komšija i prijatelja koji su došli da probaju, da li je rakija dovoljno „jaka“ i hoće li moći da nas ugrije dovoljno tokom predstojećih zimskih mjeseci.

“Lozu pečemo odavnina, a to su nas naučili naši preci. Svako od njih je imao svoj recept, odnosno način pečenja. Danas je to mnogo savremenije, jer su bolji kazani. Međutim osnova je ostala ista, a to znači da ako hoćemo dobru rakiju grožđe mora biti čisto. Potom se mjeri slador, stavi se određena količina šećera, koga ne smije biti previše. Tako se dobije ukusnija, ljepša i pitkija rakija”, rekao je Rada.

Naveo je da je najbolja domaća loza koju sami ispečemo.

“Kada pečem rakiju volim da mi dođu komšije, kolege i prijatelji. Sjedimo i pričamo pored kazana, a nerijetko se i zaroštilja”, istakao je Rada.

Naveo je da ovaj veseli napitak peče na 45 stepeni, a obično dobije 15 do 20 litara čiste loze. Objasnio nam je da količina zavisi od toga koliko šećera stavimo u kazan, te da oni koji se hvale da im je kazan “izbacio” preko 20 litara obično dobiju takozvanu šećerušu, koja nije baš nekog ukusa.

“Ne volim kada se ljudi napiju pored kazana. Dovoljno je probati da li valja. Ima dosta njih koji se piju dok peku rakiju, međutim za mene je to traljav posao, gdje zna prevrnuti kazan ili zagoriti rakija”, naglasio je Rada.

Što se tiče samog procesa pečenja rakije, Rada nam je objasnio kako se to radi, odnosno prenio nam je recept koji je naučio od svojih predaka.

“Potrebno je imati zdravu kominu ili drop, to sipate u kazan za pečenje, dodate vodu, zavisno od toga koliko je grožđe suvo i naložite vatru. Zatim to pričvrstimo, stavimo bačvu sa spiralom, gdje se vrši kondenzacija i rakija izlazi u tu posudu. Tu mjerim i jačinu rakije”, objasnio je Rada.

Ko nikada nije sjedio na panjiću ili tronošcu pored kazana dok se peče rakija, a porijeklom je iz Hercegovine, mnogo je propustio. Tu se može čuti i videti ono što baš nigdje na svijetu nema. Njegovanje tradicije trebamo nastaviti, pa tako i ovo sačuvati od zaborava, jer rakija i jeste pravo srpsko nacionalno piće.

 

 

HP, oktobar 2020.