“Po njegovoj smrti, kada je izbio rat, osetio sam neodoljivu potrebu da idem u Hercegovinu, da idem u rat, vukao sam džakove pirinča, brašna, ulja u džipovima, jer sam bio ratni dopisnik…”

Momo Kapor je bio čuven po svom toplom, prisnom narativu, s kojim su se mnoge porodice poistovećivale. Njegove kratke priče kazuju mnogo, noseći važnu poruku o ljubavi, lepoti, tuzi, sujeti, nedostajanju, kajanju, davno prohujalim vremena…

Ovom prilikom prenosimo njegovu priču o Bileći, ratu na Balkanu 1994. i njegovom ocu…

– Moj otac je mislio da je Bileća najvažniji grad na svetu. Godine 1994. ispostavilo se da je to tačno, jer je u Domu armije održan sastanak Vlade Republike Srpske sa stranim predstavnicima koji su predložili usvajanje Vens-Ovenovog plana. To je bio veliki događaj od koga je zavisilo da li će Republika Srpska ostati u ratu ili ne. Svi su došli.

Ja sam doleteo državnim avionom koji mi je dao Dobrica Ćosić. Došao sam pred zgradu gde su bile televizijske ekipe iz čitavog sveta: Si-En-En, Bi-Bi-Si, francuska TV.

Voditeljke su lomile jezik da izgovore Bileća, napolju su stajali generali, moji ratni drugovi. Sutradan su sve svetske televizije objavile: Bileća je rekla NE.

Žao mi je što moj otac nije video Bileću u Njujork tajmsu.

Kada je umro imao je 75 godina, godine u kojima svi Kapori umiru od srca. Kada su mi javili da je u bolnici, došao sam iz Cetinja, gde sam snimao, video ga zakačenog na aparate i pomislio da je gotov.

Po njegovoj smrti, kada je izbio rat, osetio sam neodoljivu potrebu da idem u Hercegovinu, da idem u rat, vukao sam džakove pirinča, brašna, ulja u džipovima, jer sam bio ratni dopisnik.

Odlazio sam u njegovu kuću, i odjedanput zavoleo Hercegovinu, njen miris, bodljikavo žbunje i taj svet. Najviše sam vremena provodio na frontu braneći poreklo i oca koji je tražio da bude tu sahranjen, u Mirilovićima na seoskom groblju, iako je živeo u Dubrovniku gde se nalazi najlepše groblje Boninovo, puno Meštrovićevih i Roksandićevih skulptura. Tamo leži ispod hrasta sa babom, dedom, stričevima. On je hteo da leži tamo odakle je i potekao.

Momo Kapor

Moj otac je otkrio da se Kapori nalaze u Dečanskoj hrisovulji kao slobodni građani koji imaju pravo da nose oružje i ne plaćaju porez. Ta hrisovulja postoji u dva primerka: jedan je u Srpskoj akademiji nauka, a drugi u Hilandaru. Video sam oba. Kada je to otkrio, oduševljen mi se javio telefonom. Ja sam ga zamolio da ne traži dalje, jer će nas skidati sa drveća.

Ostavio mi je u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam da što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Čim pređem granicu Republike Srpske, počinjem da govorim ijekavski, a suva ovčja rebra s raštanom moje je najdraže jelo, kao što je bilo i njegovo. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom.

Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija – završava Momo Kapor.

Izvor: Telegraf.rs