„Zidojče cajtung” ističe da, za razliku od Nemačke, u BiH i Srbiji nema ekonomskog čuda koje bi ublažilo ratna sećanja i olakšalo pomirenje.

 

Ako ijedan narod zna koliko je teško suočiti se s tim da je u njegovo ime počinjen stravičan zločin, to su onda Nemci. Senka holokausta i danas utiče kako na visoku politiku, tako i na svakodnevne priče „običnih” Nemaca. Međutim, dok su genocid nad Jevrejima suštinski priznali tek dve i po decenije posle kraj Drugog svetskog rata, to se nije dogodilo sa genocidom koji su nemačke kolonijalne snage počinile nad plemenima Nama i Herero ubivši između 1904. i 1908. oko 85.000 ljudi u tadašnjoj Jugozapadnoj Africi, a današnjoj Namibiji.

Više od jednog veka trebalo je da prođe da bi zvanični Berlin tek prošlog petka predložio da se masakr koje su nemačke trupe počinile ubuduće naziva genocidom. Ali, u razgovoru za „Politiku” Kristijan Kop, aktivista nevladine organizacije „Berlin postkolonijal” koja se bori za priznanje ovog genocida, ukazuje da saopštenje nemačke vlade ukazuje da oni govore o priznanju genocida u Namibiji a ne nad plemenima Nama i Herero.

„Koliko god sam srećan da napokon nemačka vlada želi da prizna ovaj genocid, ne mogu da ne primetim da izgleda vlada pokušava da sve to reši na državnom nivou sa Vladom Namibije, a da se u pregovorima zaobilaze članovi plemena Nama i Herero, koja su u tom zločinu skoro istrebljena”, ističe Kop i objašnjava da su ova dva plemena živela na severu današnje Namibije te da su posle genocida borbu protiv kolonijalne vlasti preuzela plemena sa juga koja i danas vladaju. „Problem je što plemena Nama i Herero sadašnju vlast u Namibiji ne vide kao borce protiv genocida, već kao učesnike u tom genocidu. Štaviše, sva pomoć koju je dala Nemačka otišla je plemenima na jugu, a ne porodicama žrtava.”

Organizacija, koju Kop predstavlja, traži ne samo priznanje ovog prvog genocida u 20. veku već i izvinjenje nemačkih zvaničnika, kao i povratak svih posmrtnih ostataka žrtava. Ovaj poslednji zahtev čini se najosetljiviji budući da su tokom rata u Namibiji nemačke snage, na zahtev nemačkih stručnjaka koji su se bavili pitanjima usavršavanja rase, prikupili i poslali u Berlin lobanje i druge delove tela nekoliko hiljada pobijenih ljudi iz plemena Nama i Herero. Neki od ovih ljudskih ostataka su korišćeni u eksperimentima, dok je većina prodana kolekcionarima širom Evrope.

Ovaj zločin, međutim, Nemci nisu želeli tako lako da priznaju. Pre 11 godina nemačka vlada je priznala i izvinila se za te „događaje”, ali tek sad se pominje i reč genocid. Prvi visoki zvaničnik koji je to pomenuo jeste predsednik nemačkog parlamenta Bundestaga Norbert Lamert u autorskom članku u nedeljniku „Cajt” u kojem je rekao da bi „koristeći današnje standarde međunarodnog prava, gušenje revolta plemena Herero bio genocid”.

„Bilo je desetine hiljada Herero i Nama žrtava, ne samo kroz borbu već i zbog bolesti i ciljanih ubistava u kojima su ljudi ostavljeni da umru od gladi i žeđi. Drugi su umrli i koncentracionim logorima ili od rada kao robovi… Moramo se suočiti s istorijom i odgovornošću, baš kao što se i Vlada Turske suočava s odgovornošću za genocid nad Jermenima”, istakao je Lamert.

Međutim, u nemačkoj vladi nisu baš svi saglasni oko genocida nad Jermenima pa se šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer usprotivio da se taj zločin nazove genocidom, strahujući da bi to umanjilo strahote holokausta u kojem je nacistička Nemačka ubila šest miliona Jevreja.

I dok su nekadašnje kolonijalne sile uglavnom saglasne kada je u pitanju osuda genocida nad Jermenima ili u Srebrenici, prema rečima Kopa, izostaju međusobne kritike za nepriznavanje genocida i ostalih zločina počinjenih u bivšim kolonijama.

„Bivše kolonijalne sile se drže među sobom. Biće interesantno videti kako će reagovati Velika Britanija, Francuska ili Belgija, ako Nemačka odluči da obešteti porodice žrtava genocida u Namibiji”, kaže Kop i dodaje da je i za samu Nemačku bilo vrlo teško da prihvati i odgovornost za holokaust, a kamoli za genocid u Namibiji. „Posle Prvog svetskog rata Nemačka je grcala u dugovima plaćajući ratne odštete, i to je stvorilo ogroman otpor prema priznavanju zločina, što je doprinelo da na vlast zarad osvete dođu nacisti. Posle Drugog svetskog rata je, međutim, Nemačka dobila mnogo novca za ekonomski oporavak, ali uprkos i tome prvih 20 godina se nije mnogo govorilo o zločinima.”

Ovaj aktivista ističe da se o zločinima počinjenim u ime Nemaca počelo da govori tek posle generacijske revolucije 1968. kada deca više nisu želela da ćute o zločinima svojih roditelja.

„Tek tada je počelo suočavanje sa prošlošću, dok su dotle mnogi bivši nacisti i dalje bili na važnim mestima u državnim strukturama i nikad nisu osuđeni za zločine”, ističe naš sagovornik.

Iako Berlin nije učestvovao u kreiranju za Srbiju i Republiku Srpsku spornog predloga rezolucije Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici, nemački zvaničnici uvek insistiraju na priznavanju ovog zločina i pozivaju Srbe da pokažu saosećanje sa žrtvama kako bi se brzo išlo ka pomirenju naroda. Međutim, komentatorka „Zidojče cajtunga” Nadija Pantel kritikuje nestrpljivost Evrope da ubrza proces pomirenja u bivšoj Jugoslaviji.

„Ima nešto arogantno sa tom nestrpljivošću, naročito one koja dolazi iz Nemačke, kojoj su bile neophodne decenije da prekine ćutanje o zločinima u Drugom svetskom ratu. U Srbiji i Bosni i Hercegovini nema ekonomskog čuda da ublaži ratna sećanja”, ukazuje komentatorka minhenskog dnevnika i ističe je u zavisnosti od regiona nezaposlenost između 20 i 60 odsto, prosečne mesečne plate su do 400 evra, a ko god je mlad pokušava da emigrira.

Ona ukazuje da je Dejtonski sporazum doneo mir, ali i cementirao etničke identitete.

„Pitanje da li je neko Srbin, Bošnjak ili Hrvat određuje ne samo prošlost već i svakodnevicu u školama ili državnim agencijama. U toj klimi, mrtvi nisu samo za žaljenje, već postaju i politički bolna tačka.”

Da takva bolna tačka postoji i u Nemačkoj najbolje svedoči više od veka star genocid u Namibiji.

 

 

Izvor: Politika