Prije par mjeseci, negdje oko šest ujutru, zvoni neko na vrata. Kontam, nije stari iz treće, da negdje gori – sve bi pucalo, poziv za vojsku nije sto posto. Mislim se u sebi, bude li onaj za vodu, a što ću ga šakom opaliti. Otvaram, kad neki nepoznat lik, glave kockaste, teranova kosulja… Šta je ovo, sunce ti je****, u šest zora obuk’o se ko da ide na kasting Velikog Brata.

 

 

“Izvoli lave, šta treba?”

Kad reče: “Izvinite, mogu li ja uzeti moj blatobran, evo ga ovde je prislonjen!”

Ne kontajući o čemu se radi, rekoh: “Jašta ćeš”.

Uze, zahvali se i ode. Vratim se u krevet, počnem razmišljati, o’kle mene i blatobrana, znam da se po svašta nešto dolazi, ali od kada smo počeli “valjati” blatobrane. Tek kasnije mi djed reče da se neko sinoć zakuc’o u naš pijesak autom, pa mu spao blatobran.

Prije deset dana, opet negdje oko 7-8 čujem neko nešto čekića. Šta si junače sad naš’o čekićati, obučem se kad opet random lik. Uzeo lola čekić, drži onu tablu sa natipisom ulice i zakucava je na zid pored ograde. Pa junače, ova se ulica zove tako i tako. E sad se zove ovako – reče mi i ode. Znači, ja sam do sada živio u Ulici Nedjeljka Čabrinovića, a sada u Ulici Gavrila Principa. Što znači, svjedno je, ionako živiš u ulici atentatora – izlgleda. Sada sam sve više pravo pobrk’o. Ne znaš ni koja si kuća, niti broj, niti išta. Kucaj i ne pitaj. Kako se kome ćefne samo lupaj nazive. Jašta ćeš, neka se nešto radi, samo lupaj. Čudo i glavnu ulicu ne promjeniše u Ulicu Miloša Obrenovića. Da se obrate Petru Karađorđeviću i kažu: “Ako, Petre j*b*g* i tvoje je prošlo, što si bio – bio si, pusti malo i drugu dinastiju“.

gz curic finalni

Nego, ovo je sve “usput” napisano. Pravo me zanima ko odlučuje za spomenike i za tiitule počasnih građana i građanki?! Koja komisija može da donese ko je počasni građanin a ko ne, ko može da dobije spomenik, a ko ne. Kako to dođe, par “glava”, malo prelista istoriju i kaže: “Aha, ovome dižemo, zadužio nas je!” Zaista mi nije jasno. Ako se mogao spomenik borcima iz 1941-1945 napraviti onako kako se napravio, mogao se i ovaj braniocima Trebinja 1991-1995 napraviti sa malo više smisla, a malo manje umjetničke strane. Ne kažem, ja lično smatram da se mogao bolje uraditi, a ne ovako da ispada predmet zafrkancije raznoraznih poluidiota i ljudskih poluproizvoda na raznoraznim internet formumima i stranica rugajući se tom istom spomeniku.

E, sad valjalo bi izvaditi listu počasnih građana. Čisto da znamo, da se ne ogriješimo o ljude. Ako postoji ikakva komisija koja dodjeljuje te povelje, evo ja predlažem da se ta titula počanog građanina da Koraimi Tores (onoj Kasandri). Pa, ako je Mostar mogao Brus Liju možemo i mi Kasandri.

Pitate se što Kasandri? A zašto ne ? Je li to prva latino-američka serija koja je došla na ove podnoblje – jes’. Jesu se ratna dejstva prekidala da se pogleda epizoda – jesu. Život od  16 h do 17 h se prekidao i svi su blenuli u TV. Ne znam, ali ja to pamtim kao finije doba. Porodice su se više okupljale kad se gleda Kasandra nego za slavu. U 16 h svi se nacrtaju pored televizora i nema progovaranja. Nema opravdanja za izostanke. Od šest ukućana, kvorum za gledanja serije bio je minimum četiri. Toliko je moralo prisustvoati, pa da prepričaju ostalima. Sjećam se jednom, utorak bijaše… Zaletiše se svi od 15 do 16 h da gledaju, tu se već zauzeli položaji. Dođe 16 h – ništa. Ajde, možda kasne, čulo se iz zadnjih redova. Već je 16 i 10 – a ništa. 16 h i 15 minuta – jok, ni pomaka. Čuješ djeda: “Ako nema tog sra**, daj prebaci na Sloba!” Nervoza nasta, izađoh na balkon, vidim nervoza i kritična masa se stvara u komšiluku, neko dobacuje odozdo:

“Zovite električno, vidite kada ce doći serija!”

Pa nije elektricno za sve krivo ,majku mu jebem. Od svih tih epizoda, najveća drama je bila kad je Randu gađ’o Kasandru noževima. Taman zamahnu, kad čuješ neka vriska iz komšijine kuće :”NEEEEEEEEE“.” I puf… – završi se epizoda. Eee, bilo je to dobro. Svaka baba tada je nadimak dobijala Dorinda, svaka zla žena imala je nadimak ko ona služavka iz serije. Likovi po naselju koji su znali sa hladnim oružjem sebi su davali srednje ime Randu. Ne znam tačno kada i kako, ali u našu kuću dođe VHS svih epizoda Kasandre. Odma’ mi kući rekoše:

“Slušaj, nemoj slučajno da pričaš o kaseti, ne znaš gdje je ni šta je. Ne prepričavaj nikome što vidiš, to je o vitalnog-familijarnog interesa ove kuće.”

Kako mi to rekoše, dadoše mi paklo novih Kasandrinih mirišljavih sličica.

Inače , ta serija je učinila da i muškarci budu toliko isfeminizirani do zla boga. Nema dječaka koji nije sakupljao te sličice, čak i više nego bilo kakva djevojčica. Odem ti ja u školu, dodje mi jedna curica da razmjenimo. Malo po malo, razmjenjujemo, kad me ona pita za jednu sličicu da li znam iz koje je epizode. Ja rekoh:

” Znam, ali ne smijem da ti kažem.”

” Što?”,

” Ama ne smijem, evo ti sličicu i to je to”,

“Ama reci, evo daću ti čokoladu”

” Ama ženska glavo, šta će mi čokolada, nisi mi u goste došla pa da mi daš čokoladu”,

” Ajde reci, poljubiću te!”

” Ama, ženska glavo, kažem li ti, slobodno mogu da se iselim iz kuće. Shvati, ne smijem reći.”

Tad poče da plače.Te ja torbu na leđa, sličice u džep, te bjež’…

Pogleda se kaseta , držala se 10 dana kući, uzalud zvanja da se vrati, ne vraća se to tako lako.

Džaba, kasnije su pokušali da nas kupe raznim Emseraldama, Lusesitama, Rosama Salvaheama, ništa to nije pomoglo. Kasandra je prva i jedina ljubav svih nas, ostalo mačku o rep.

Zato, ako ikako može da se, ako već ne može spomenik, da se da ukazom dodijeli da je počasni građanin. Šta fali ionako  je sve oko toga nema smisla. Možda je i ovo neki vid marketinškog poteza, ko zna… Mada, iskreno najveća misterija one serije mi je bila, onaj ćaća od one služavke, nemoguće da se lik zvao Aleksandar Milić? Ili jeste, ko zna?

I eto, to je to od mene uz poruku Sulejmanu Veličanstvenom:

“SULEJMANE, NEMAŠ ŠANSE!”

 

Piše: Janko Vujović