Piše: Janko Vujović

 

Prije nekoliko godina, sjećam se kao da je juče bilo, odem ti ja do prodavnice. Onako, čekam na red, nema nas puno, ali dovoljno je jedna glava da nas sve „o jadu zabavi“. Dok jedan djed završava kupovinu, na red dolazi mali klinac… Čita sa papira šta da kupi, i na kraju reče : „Daćete mi pak’ sličica“. Prodavačica mu reče da nema dovoljno para, da može za to da dobije lizalo. Klinac, uze onaj kusur i tiho prođe pored mene i reče: „E ,jeb** ti život”.

 

Nekako, bio je u pravu.

San svakog roditelja je da iškoluje dijete, po mogućnosti da mu plati faklultet. San svakog dijeteta je da završi fakultet i da se zaposli. Taj san je ostao tj. mogao se ostvariti u socijalizmu. Tamo je bilo manje intelektualaca, a više radnika. Sad u ovom kapitalizmu, sve neke glave , sve masteri, sve neki koeficijenti oko 13-14, a da nas sve istreseš nema se “kapi radnog staža”.

I tako, dođe i dan kad se završi fakultet. Pilo se, jelo se . Sutra kad se probudim, sve je isto, samo sam ja sebi dam omaž ili sam sebe pred ogledalom nazovem “akademskim građaninom”. Možda je sve to zvučalo egoistički, ali neka. E, onda slijedi odlazak na biro za zapošljavanje da te evidentiraju. Ja ga tamo nisam iš`o prva četiri mjeseca. Nije mi bio merak, a i bolje je ovako. ‘ta ja znam , možda da sam otišao ,ko zna možda me i zovnu – e, ajde se onda izvuci majčin sine.

Ako, išta na krsnoj slavi, uža i šira rodbina je dobila još jednu temu za pričanje :”Radi li iđe, mali?” Iskupe se, a mene postave u sredinu. Kao da mi nije slava nego sam tema za izučavanje. Prvo kreće najstariji , kako se treba ženiti i sve to ostalo. Pa se onda zajedno svi nadovežu i suze krug iz kog i kog mjesta treba dovoditi ženu, kao da tražim serijskog ubicu a ne ženu… Pa se onda, jedan okrene i kaže kao dajući mudar savjet: “Nemoj se ti mili sine ,zajeb*** kao ja”.

Sve bih ja to dobro, nego kad krenu o poslu, kako ovo – kako ono. “Bolje nego da ti ćaća daje za kafu, a i vrijeme ti je vidi kenjčine”. Pa kad im kazeš da radiš, onda te pohvale – ali nije to to. “Šta radiš – to i to. Dobro si ti, valja svoj dinar imati!” A mislim se u sebi “ valja,  do Italijana nedeljom u 3 , ako oni ne dođu , ostaju Čileanci u 23 h ,nego nema vajde od toga”.

Poslije svih tih zvocanja , odlučim se ja poslije četiri mjeseca da odem na biro. A bolje da nisam ni tada otiš`o. Pokucah, krenuh da uđem, kad čujem jedna glas – SAČEKAJTE MALO!  Poslije pet minuta izlazi lik , psuje Bogove. Ne osvrćući se na to, ulazim, opet kucanje naravno. Uđoh, sačekaše me. “Daj to, daj papire ,daj ličnu.” Dadoh sve sem pasoša. Kako su mi uzeli one papire, ja kontam , ovo ili je znak da će me “proćerati” iz zemlje ili direktno u državnu firmu upadoh. Jedan minut muk – kad rekoše “Sjedi tu”.

Sjedoh, ali mi nešto ne bi pravo. I reče: “Sada ću da tvoj popunim dosije, odgovaraćeš mi na dvadesetak pitanja.” Ajde ,meni ne bi mrsko .Poslije standardnih nekoliko pitanja , dođoše i malo škakljivija…

“Gdje biste radili?” – kao iz topa ,”U državnu firmu”-govorim ja.

“Ajde” ,reče ona ,”pa svi bi tamo!”

“E, pa stavi me među sve.”, odgovorih.

“Za koliko platu?”

“Za 1500 KM”. Ona se poče se smijati.

“Da li biste radili kod privatnika?”

“Kako za koga!”, onda malo zaćuta pa me pita:

“Da li biste se prekvalifikovali i završili neki drugi kurs”, i navede mi primjer kako je neka sa ekonomskim fakultetom završila kurs staratelja i radi u Njemačkoj I čuva starije?

Tu se već u meni  budi sumnja da li me neko ovde zajeb*** i samo odgovaram sa:

“Ne bih”.

E onda slijede dva pitanja:

”Da li biste radili u Sarajevu za 3000 KM?”,  a ja rekoh “Bih”.

E ,sve bi se nekako pretrpilo da me ne upita:

“Da li biste radili u Njemačkoj?”

E samo rekoh”Đe je kamera?”

Ona: “Kakva kamera?”.

“Kamera , đe je kamera, đe da mašem?”

“Ne razumijem.”

“E, ne razumijem ni ja, ne razumijem seriju ovih gađanja ciframa i radnim stažom kada u džepu od pokretne i nepokretne imovine imam 10 KM , dva tiketa NBA i listu iz lokalne kladionice.”

Dajte molim vas!

Popuniše mi karton i rekoše “Srećno”.

Prođe od tada, vise od godinu i po i ništa. Svaka dva mjeseca idemo po šest brojeva. Prije mjesec dana, dođem i lagano pitam:

“Ima li kakvih konkursa ?”, a oni tužno rekoše “Nema”. Isto kao kad uđete u prodavnicu oko 13 h i pitate ”Imate li industrijskog hljeba?”, a prodavačica kaže tužno “Nema ,proš`o!” Tako i meni.

Prošlog mjeseca, dođoh po šest brojeva, kad oni sa vrata “Što nam se ne javljaš?”

“Niste me ni zvali”,

“Šta nismo, jesi ti taj i taj iz Lastve?” Rekoh da nisam!

Kaže ona “Oprosti, ima vas odsvakle”. Mislim se u sebi:”Jes vala, razmnožavamo se na svakom ćošku , zato nas i ima ovoliko”.  Izađem tada preko vrata , kad za dva sata stiže poziv

”Jeste vi taj i taj?”. Odgovaram da jesam.

“Molimo vas ,evo vam broj tog i tog , nazovite čovjeka , treba mu radnik i stručnjak poput vas”.

Mislim se u sebi ”Šta, treba mu 5 parova NBA košarkaša, da stavi cenera ili da mu kažem hoće li za vikend  Piterboro  tući Stivenejdža na strain”. Rekoh, dobro , dajte nazvaću. Ja nazvah, a đavola ja nazv’o. Prvo, probudih čovjeka, em mu ne trebam ja , pa mi nabroja barem  četiri, pet ludih uslova .

Rekoh “Ništa, drago mi je bilo popričati sa vama”, a mislim se u sebi da sa takvim uslovima prije Švedske ili Japana nemaš odgovarajućeg čovjeka.

 

Šta reći. Pouka svega izgleda glasi:

”Kome se radi, o glavi mu se radilo!”