Nije poznato kada je čovek popio prvu čašu vina, ali jedno je sasvim sigurno, oduvek ga je smatrao Božjim darom.

Postoje razne legende o tome ko je i kada zasadio prvo seme ovog božanskog pića. Jedna od njih je priča o persijskom kralju Djemu.

Legenda kaže da je pomenuti vladar posmatrao vežbu svojih najboljih strelaca, kada mu je pogled privukla velika ptica, koja se borila za život, jer joj se zmija okomotala oko vrata. Kralj je naredio svojim strelcima da ubiju zmiju, što oni i učiniše, a pošto su bili vrhunski strelci, nisu ubili pticu. Zahvalna krilata lepotica doletela je do kralja i iz kljuna pred njega spustila nekoliko zrna semena, koja je on odmah spustio u plodnu persijsku zemlju.

Iz semena je izrasla biljka, koja je posle nekog vremena počela rađati slatko zrnevlje. Kralj je uživao jedući ga. Kako se loza razvijala, pomenuti vladar poče višak odlagati u drvenu burad. Međutim, kako je posle nekog vremena nastupilo grožđano vrenje, a kralju se taj prvobitni opori ukus nije dopao, on dade nalog da se na burad u kojem je vrilo grožđe, napiše “otrov”.

Jednog dana, najlepša devojka iz njegovog harema razbole se od tuge što je kralj zanemaruje i odluči da popije “otrov” iz bureta i prekrati svoju bol.

Umesto da umre, ona je ozdravila, prolepšala se, kao “rascvetala ruža” i kralj Djem tek tada shvati kakvo mu je seme dala zahvalna ptica, te ga nazva Darou-e Shah, što bi se u slobodnom prevodu moglo nazvati kraljevkim lekom.

Od tada se, kaže legenda, vino smatra lekovitim.

Tako je “kraljevski napitak”, postao čudotvoran lek, ali i sastavni deo svih ceremonija i veselja u Persiji, a kasije širom sveta.

Da je vino zaista izuzetno piće i da, pored toga što uveseljava i leči, ono i spaja ljude, govori činjenica da koren reči “vino”, kažu, potiče iz sanskritskog jezika, odnosno, reči “vena”, koja znači “prijateljski”.

Tako se “najinternacionalnija reč” kod Grka piše woinos, Italijani, Španci i Sloveni ga zovu vino, Francuzi, vin, Jevreji vayin, Nemci wein, Arapi wa-yn.

Vino je pored navedenih kvaliteta bilo inspiracija za stvaralaštvo mnogim umetnicima, naročito pesnicima i kompozitorima, a u verskim obredima i običajima, postalo je njihov sastavni deo.

U crkvenim obredima, kod primanja pričesti, na primer, pogača se zaliva krvlju Isusovom, odnosno vinom i vernici ga uz najdublje poštovanje i osećaj blagostanja i zahvalnosti primaju kao dar Božji, nagradu i oprost.

Vino opušta, inspiriše iskrenost, jer se ljudi uz njega oslobađaju maski i predstava o sebi samima, i uz ovu božansku kapljicu postaju ono što u stvari jesu, pa otuda izreka “in vino veritas”, u vinu je istina.

Ipak, da bi priča o vinu i blagodetima koje ono donosi, bila kompletna, treba napomenuti, da se svi pozitivni efekti vina postižu samo kod njegovog umerenog konzumiranja. Prevelike količine “rajskog napitka” prelaze u svoju suprotnost, pa umesto da leči, ono razboljeva, umesto da spaja, ono razdvaja, a umetnička kreativnost prerasta u apatiju.

 

Izvor: spricerfest.org

Pročitajte i ostale priče iz rubrike “IN VINO VERITAS”