Koliko se vas može hvalisati da im se predsednik vozio u kolima? E, pa mi možemo, pošto nam se u auto privalio samoproglašeni predsednik samoproglašene države Liberlend.

Tako se završio naš prvomajski uranak, proveden u pokušaju da bar zagazimo u taj Liberlend, uz sate i sate čekanja, zvaničnog ćaskanja sa pograničnim policajcima Hrvatske i još jednog propalog odlaska u tu “državu” staru tačno 17 dana. A sve je počelo rano jutros.

Liberlend je ideja na koju je svako bar jednom u životu pomislio, ali je samo njen samoproglašeni predsednik rešio to i da uradi.

Jedličkin tim je u četvrtak preko Fejsbuka pozvao pristalice da mu se pridruže u pohodu na Liberlend, rekavši da im je potrebna samo dobra volja i čamac. Mi smo odmah odlučili da iskoristimo bar jedno od ova dva – dobru volju, pa smo, umesto na roštiljanje sa ortacima, krenuli na ovu odiseju iz Beograda kolima ranom zorom.

Pred ulaz u Nacionalni park

Oko podneva smo stigli u Zmajevac u Hrvatskoj, poslednje naseljeno mesto odakle se samo peške može stići do Liberlenda, i to šetnjom od oko osam kilometara. Bili smo spremni na sve, imali smo odgovarajuće cokule, ali je i policija bila spremna. Kada smo pograničnim policajcima rekli gde hoćemo da idemo, suzdržano su odgovorili da moraju da nas “upozore” da ta “zemlja ne postoji” i da je tamo “samo šuma”. Nismo se primili, pa smo se raspitali kod par meštana kuda da idemo, ostavili kola i krenuli u pešačenje.

Dalje nećeš moći

U tome je jedna od fora sa Liberlendom: uvek dođeš do jedne tačke odakle možeš da stigneš do te poljane okružene šumom samo peške. Znači, ako niste profi u hajkingu, verovatno niste spremni ni da se žrtvujete sa Liberlend. Mi smo morali da budemo spremni, ali nas je policija i tu dočekala.

– Ako zakoračite na ovo zemljište, radi se o ilegalnom prelasku i imamo pravo da vas uhapsimo. Mi to ne želimo, a nadam se ni vi, jer rizikujete do tri godine zatvora ili kaznu od oko 1,500 evra, rekao nam je jedan policajac.

Bili su ljubazni prema nama, ali je nesklonost prema Liberlendu bila očigledna. Čak su nam rekli da grupa Čeha pokušava po svaku cenu da stigne to “Liberlenda”.

– Besmisleno, pa tamo je samo mračna šuma puna buba, nema ničeg drugog – rekli su nam.

Put peške ka Liberlendu

Okrenuli smo se ka majci Srbiji i pošli u Bački Monoštor, gde su nam rekli da će pristalice Liberlenda sačekati dolazak tih famoznih brodova. Pošto nismo mogli da vidimo sve nove informacije na njihovom Fejsu, poslali smo poruku predsedniku Jedlički koji je ljubazno poslao uputstva gde tačno da dođemo.

Jedlička nam je poslao uputstva

Jedlička i tridesetak ljudi, većinom iz njegove pratnje, ali i pristalice raznih nacionalnosti, završavali su ručak kad smo stigli.

– Zaustavili su brod na granici, sačekaćemo još sat da vidimo šta će se desiti – rekao nam je Jedlička na zbornom mestu u kafani “Oaza mira kod lepog Tome”.

Zgotivili smo se sa likovima iz Iraka, Libana, pa čak i Sirije. Svi oni sada žive u Beogradu.

Važno je podmiriti stomak pred akciju

Čamci su i dalje kasnili, a Jedlička je tvrdio da hrvatska policija “čini sve da bi nas zaustavila i sprečila.”

– Moramo ovde da sačekamo naš brod da dođe iz Mađarske. Ako i njega zaustave, kupićemo novi – rekao nam je odlučno.

Hm, danas je 1. maj, ništa ne radi ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj. Pitali smo ga gde će ga kupiti i čime će ga platiti, kad banke ne rade. Vidi se da nismo državnici pošto nam takve stvari poput para i neradnih dana padaju na pamet – odmah nam je rekao da je siguran da postoji neki entuzijasta koji će pokloniti svoj brod budućim državljanima Liberlenda.

Nije to čamac koji se čeka

Pošto smo shvatili da za nas nema budućnosti u visokoj politici, rešili smo da popričamo sa građanstvom, to jest, budućim državljanima.

Fahad Kuba, polu-Iračanin polu-Srbin, živi već par godina u Srbiji. Ne priča baš najbolje srpski, pa možda zato i želi u Liberlend, gde će zvanični jezik biti engleski.

Mada, entuzijazam mu je splasnuo posle nekoliko sati čekanja. – Ne znam šta se dešava – bilo je sve što nam je Fahad rekao.

Sadašnji i budući državljani Liberlenda potpisuju zakletvu

Bilal, 25-godišnjak koji je došao sa Fahadom, priznao nam je da je u početku mislio da je cela priča čisto zezanje.

– Mislio sam da je neka fora, a onda me je Fahad pozvao da dođemo ovde i proslavimo Prvi maj. Bio sam u fazonu, super, jebote, i evo nas ovde – priča nam Bilal uz pivo.

I Marko nije odoleo da ne raširi zastavu

Kad smo mu rekli da nas hrvatska policija nije pustila da prođemo ni peške do Liberlenda, Bilal je počeo da se zeza.

– Daj da nas uhapse zajedno. To mi je bilo na spisku za danas – rekao nam je Bilal.

Rukavac Dunava

I dalje nema ni brodića na vidiku. Ručak je odavno gotov, ljudima je počelo da bude dosadno, pa nam je Jedlička rekao da bi dodela prvih državljanstava mogla da bude sjajna ideja.

I to se desilo. Od danas ima desetak ljudi sa državljanstvom Liberlenda.

“Da li se slažeš sa Ustavom Liberlenda i obećavaš da ćeš poštovati zakone?” pita Jedlička.

“Da”, odgovara Siniša Matić, prvi nosilac državljanstva Liberlenda, a “zakletva” je ispraćena snažnim aplauzom.

Prvi državljanin

– Veoma sam uzbuđen što se sve ovo dešava. Dobili smo oko 300,000 prijava i sjajno je što sad imamo desetak zvaničnih građana – rekao nam je Jedlička.

Mantra koju je ponavljao “predsednik” dok je delio državljanstva budućim sugrađanima je da ih neće oporezivati. Kako će se to odraziti na planove o slobodnom tržištu, samo on zna.

Vreme je za novu turu klope

Brodova još nema, nema ni novih državljana, pa je počela ponovo da stiže klopa i zabava se nastavila. Svi su bili mnogo veseliji, ali možda malo i zbog piva i vina koje se pilo. Pred sam zalazak sunca, Jedlička je ipak saopštio tužne vesti: danas definitivno nema brodova. Obećao je dva za sutra, ali se plan ubrzo preokrenuo, kada se pojavio neki lik sa malim gumenim čamcem.

Gumena Nojeva barka

Kao i sve danas, i ovo je bila jedna od stvari koje su rešili da urade bez nekog plana kako će se završiti. A mi smo bili dovoljno blesavi da ih pratimo. Potrpali smo se u desetak automobila i krenuli ka srpskoj obali Dunava. Entuzijazam se opet probudio dok se čekalo na ukrcavanje na ovaj čamac. Izgledalo je kao da se niko ne plaši mogućeg hapšenja, sve je izgledalo kao nekakva igra, a Jedlička je izgledao kao da zaista veruje da ćemo stići do obećane zemlje.

Dok su svi trčali do kola, predsednik je nekako uskočio u naša. Nismo mnogo toga razumeli jer je uglavnom pričao na češkom, ali nam je sasvim jasno da je veoma zauzet čovek – nije ispustio telefon iz ruke tokom vožnje po putu punom rupa.

– Morate da dođete, pravićemo noćnu žurku – insistirao je Jedlička.

Petra je ostala bez čizama u potrazi za obećanom zemljom

Ali ovog puta smo lupili blatnjavim nogama o pod – danas ništa nije bilo onako kako je trebalo da bude, i nema šanse da taj čamac uopšte pređe reku.

Ispostavilo se da smo bili u pravu. Srpska policija nije dozvolila ekipi Liberlenda da nastavi. I opet smo se našli na ničijoj zemlji između Srbije i Hrvatske.

Mirovni pregovori

Posle pola sata zbrkanog razgovora na češkom, srpskom i engleskom između Jedličke, prevodioca i policajaca, predsedniku je predloženo da pođe sa njima do stanice da se ispričaju.

Ali je predsednik, idealista i sanjar, rekao: “Ne, hvala”. Insistirao je da mu policajci pokažu, makar i na mobilnom, zakon kojim se zabranjuje da uđe u čamac u delu Dunava pod srpskom kontrolom.

Kraj puta

Bilo nam je jasno da je put za Liberlend sada svakako otkazan i rešili smo da se pozdravimo sa ljubiteljima ove obećane zemlje. Poslednje što smo čuli je da je Jedlička pozvao policajce u restoran da proćaskaju. Pristali su, uz uslov da se svi pomere sa ničije zemlje.

A mi smo pukli i za žurku i za roštilj na uranku, ali bar idemo kući.

 

 

Izvor: 6yka.com / Autor: Petra Živić i Marko Grujić