Bokom Kotorskom, pa tako i Perastom davne 1813. godine šetali su vojnici Napoleona Bonaparte, nakon francuskog osvajanja ovog dela primorja.

Među njima je bio i mladi oficir Ante Slović, Dalmatinac sa ostrva Cres, koji nije ni slutio da će mu dolazak u ove krajeve promeniti život iz korena. Tu je pronašao ljubav svog života, zatim je nesrećno izgubio, a onda i vojničku uniformu zamenio odorom fratra.

Šetajući sa drugovima kroz Perast mladi Ante je ugledao jednu od najlepših lokalnih devojaka tog vremena – Katicu Kalfić. Odmah se zaljubio u nju.

Iako ne postoje precizna svedočenja o ovom njihovom susretu, sudeći po događajima koji su se ubrzo odigrali, bila je to “ljubav na prvi pogled”. Ni Katica nije ostala ravnodušna na viđenog Dalmatinca, tako da su počeli da maštaju o zajedničkom životu, ali kada se rat završi.

Nisu ni slutili da će svi njihovi snovi biti prekinuti samo nekoliko dana kasnije, prenosi Istorijski zabavnik.

Plotun, bela zastava i nesrećna sudbina Katice Kalfić

Narodi na okupiranim teritorijama oduvek su pokušavali da se suprotstave neprijatelju. Ni stanovnici Perasta nisu po tome bili različiti. Jedna takva njihova “neposlušnost”, bila je gotovo beznačajna za ishod rata, ali fatalna za Anta i Katicu.

Naime, Peraštani su istakli okupatorsku zastavu na tvrđavi Sveti Križ. To je razbesnelo francuskog zapovednika. Njegova vojska, koja je bila stacionirana na ostrvu Sveti Đorđe, preko puta grada, dobila je naređenje da puca iz topova na Perast.

Prvo topovsko đule poletelo je upravo “iz ruke” oficira Slovića. Odmah nakon njega Peraštani su digli belu zastavu i sve je okončano.

Srećan zbog brzog prekida vatre, Ante je požurio čamcem do obale kako bi video svoju voljenu Katicu, ali ga je tamo dočekala tišina. Njegova Katica je ležala mrtva. Saopšteno mu je da je stradala od jedinog plotuna koji je poleteo prema Perastu… baš onog koji je on ispalio.

Sveti Đorđe, Perast. Foto:depositphotos/FineShine

 

 

 

 

 

 

 

Jedini živi stanovnik “ostrva mrtvih”

Povorka sa posmrtnim ostacima Katice Kalfić krenula je čamcima ka ostrvu Sveti Đorđe, koje je sem imenom sveca zaštitnika Kotora, često nazivano i “ostrvo smrti”, zato što su se na njemu nalazili grobovi mnogih Peraštana.

Svoj večni mir na njemu je našla lepa Katica, a Ante je tada odlučio da se više nikada od nje ne rastane. Zamonašio se i postao fra Frane, živeo je u napuštenom samostanu, brinuo se o Katičinom grobu, donosio sveže cveće i svakodnevno palio sveću.

Upravo njen plamen je decenijama Peraštanima bio znak da je jedini stanovnik ovog ostrva i dalje među živima.

Godine su prolazile. Iako je došao kao vojnik okupatorske vojske i lično bio zaslužan za smrt jedne od omiljenih stanovnica Perasta, meštani su zavoleli fra Frana, pa su mu tako i poklonili barku kojom se, u retkim prilikama, prevozio do grada kako bi pribavio potrepštine.

Fratrov kraj

Kada jedno veče nije zasijala sveća sa Katičinog groba, znali su da joj se pridružio u večnosti. Ujutru su odmah požurili ka ostrvu. Zatekli su fratra kako mrtav leži preko Katičinog groba, a u ruci drži papir na kom je pisalo: “Sahranite me pored nje, da budem bar mrtav s Katicom”.

Peraštani su, iz poštovanja, ispunili njegovu poslednju želju, a od tada se na ostrvu Sveti Ðorde, uz zid crkve, nalazi grob na kome nema zapisa. Iznad njega se uzdižu dva čempresa, koji se u visini spajaju.

Tu počivaju peraški Romeo i Julija.

 

Izvor: Istorijski zabavnik