Piše: Janko Vujović

Krenuo sam jedno jutro u grad. Iako se vidilo da će kiša, odlučio sam ne nositi kišobran. Epilog poznat – mokar k’o čep, jer na putu do kuće tačnije do naselja gdje ja živim mogu da se promjene i sva četiri godišnja doba,a spasa ti nema. Kad je + 50 , nema hlada, kada pada kiša nema zaklona. Jedina solucija koja ti ostaje uz ove hrupjelske strane jeste da ili usporiš i pustiš da budeš mokar k’o čep, a možeš i da ubrzaš, ali epilog je uvijek isti. Mada, postoji i treća opcija – da sjedneš na ulicu i u maniru prekaljenog djeteta i plači*** sjedneš i počneš plakati.
To znači da smo mi narod reagovanja, ne prevencije. Ali suštinski, svi smo po malo go***. U poslednjih 20 dana , našu državu, pored nas državu i državu u nivou države zadesile su poplave. Poplave ratnih razmjera. Poplave koje su poljuljale ionako poljuljani ekonomski sistem. A mi? Mi smo na to gledali… Gledali smo u maniru „Neće nas“. Neće, pa pljus odoše četiri grada i više… Ne kažem ja, ne može se upravljati Robenom na PES-u a ne prirodom. Logično, mi ćemo optužiti Amere i HAARP, optuživaćemo se međusobno, ali bojim se da to neće pomoći onima koji su sve izgubili. Gradovi će se i nekako obnoviti, ali sela… sela teško. Uz svo to propagiranje da nema jakih gradova bez jakih sela, poplave baš po sred njih i najviše njih udariše. Ajde evo i što smo čekali i to da nam se desi, naš problem je i u nereagovanju poslije. Krizni štabovi civilne zaštite reagovali su isto onako kao kad igrač u monopolu koji ima sve pod hipotekom stane na Ženesvski trg i to u hotele – znači zine, preda sve i izađe iz igre. Problem nereagovanja je uzročnik ovolikih posljedica i ekonomskih gubitaka. Ok, imali smo pare , imali smo projekte, ali… Šta ali? Da država nema čamaca, da su ribolovačka udruženja bogatija čamcima od lokalne samouprave i civilne zastite?! Ok, i to ćemo. Oružane snage BIH? Ok, u ljudstvu ne manjka, ali ima li ta vojska logističku podršku. Bojim se da ne. Ima jedan avion, koji služi za gašenje požara. Čamaca nemaju, ali opet ljudski su otišli i pomagali koliko je to bilo u njihovoj moći. I naravno, građani. Građani, koji su se ponašali u kenedijevskom stilu da nije važno šta može država za tebe, nego ti za nju. Pogođeni i poljuljani građani, ali opet ljudi. Pardon, ali opet smo go***. Zašto smo govna? Pa go*** smo zato što smo i u tim momentima dozvolili da isplivaju oni morbidni idioti i homosapijenski koji kradu tu istu humanitarnu pomoć i oni koji šire laži o istoj toj krađi i o moralisanju.
Od internet moralista gdje mu je najveći humanitarni gest slanje 40 tokena da odigra 40-tu partiju Lore ili Slagalice , koji daju sebi za pravo provodeći 30 sati uz internet i morališući pritom svima što se igra kladionica i što se pije treća kafa. Ok, kralju, rekoh mu! Šta si ti uradio? Jesi posl’o sa tvog samsung-galaksi-iksperija s3? Jesi poslao ijednu poruku?

-Nisam – reče on, nemam na računu, a i kradu ovi iz emtela. Tu sam prekinuo svu konverzaciju i otišao onako vidno iznerviran da popijem jedan pelinkovac iz male čašice. Ama nisam ni naručio, prođe jedan lik i reče mi : “Samo piješ.“
Ništa, najbolje da vam dam život pa vi vidite kako ćete sa mnom, a mene pustite samo nedjeljom od 15 do 17 h – samo da italijane ispratim, pa vi opet nastavite.
I još jedna stvar koja mi je zapala za oko tih dana, a bila je „šaptanja Drine Savi“. Da se razumijemo, ja nemam ništa protiv pjesma i pjesmica, isto kao što ja ovo pišem, ima i neko drugi pravo da piše. Ali, nije li malo degutantno napisati pjesmu o jugonostalgičnosti i tome kako nas nesreće spajaju?! Ajde vi objasnite to onim jadnicima gore, što mu se utopilo 20 teladi, 30 krava i bikova, otišle kuće u tri lijepe, objasnite mu da šapuće Drina Savi i dalje… Da smo svi braća. Nemojte, nemojte. Pa i Tita, Rankovića, Dolonca i Kardelja da dignete iz groba ne bi vjerovali u vašu jugonostalgičnost.

Nego, preživio je ovaj narod sve, preživiće i ovo. U sedmici iza nas, još nešto mi pade za oko. Pomiriše se katolički papa i pravoslavni Vartolomej. Poljubi njemu papa ruku, pade koja suza i tiho kroz zube se procjedi izvinjenje. Da li je to naznaka da se vraćaju katoličanstvo i pravoslavlje pod isti krov – to ne znam. Nisam pametan, samo znam da bi nas teško navikao neko da slavimo Božić 25. decembra?! Mislim, pazite ja lično ne znam da li bi mi pristlai 24. decembra u badnjake da idemo. Mislim da ne. Ili da postimo 24. decembra. Šta ćeš postiti 24. decembra kad se od Nikoljdana do Jovandana niti se trijezniš, niti vežeš gaća. Samo nadolindaj. Iako, evo kažu, vi jedini odstupate od toga što Božić slavite 7. januara umjesto 25. decembra. Ok, no problem, samo šta ćemo sa neradnim danima u januaru? Gdje ćemo sa paketićima? Šta ćemo sa polaznicima? Možda jedina dobra stvar bi bila što bi, eto cara Dušana udarili u svetovna lica, a i ja sam bih izbjeg’o pitanja :

“Jao ,ti si rođen na Božić, što se ne zoveš Božo?” A kako bi se zvao da sam rođen na Sveta Tri Jerarha, a inteligencijo?
Pozdrav i nemojte šta zamjeriti.