Сви смо ми на различитим местима огребани, и свако ту своју напуклину на кожи лиже неком само себи знаном бајалицом. Неко шапатом неко кукњавом, али свако бди над својом како најбоље зна и уме желећи само једно. Да зарасте. Или да јој се макар ободи закоре па да утеши своје страхове како је, ево, кренуло на боље. Свакој од тих огреботина зна се Име, Презиме и датум настанка. Као да им је то какав регистарски број у свемирској архиви боли. Оно што ретко ко тој зјапећој провалији на срчаном мишићу зна – је рок трајања.

Ти отисци туђих бодљикавих дланова по наличју коже, чешће су видљиви само нашој души изнутра него свету који нас гледа споља. И као што вољно урађене тетоваже постоје заувек, тако и огреботине невољно задобијене постоје заувек. Али трају само онолико дуго колико је боли требало времена да зареже кожу. Један трен. Огреботине од живота трају дуже само онима који упирући прстима у њих, прсте у њих и гурају.

Како је могућно да смо пољупцима дали рок трајања само док се примакнуте усне не одлепе од коже коју су дотакле, а ожиљцима дали доживотан рок трајања иако нам врло често ти касапини нашег наличја нису више ни близу коже? Како је могућно да верујемо да време лечи све, а само нашем времену не дамо да протиче. Правимо му брану од сопственог бића којем у реци живота не дамо да наставља даље.

Сви смо ми на различитим местима огребани, али скоро увек на истом месту сломљени. Држимо се све док не схватимо да време као и вода заувек непрестано тече, а да та брана од нашег људског меса остаје да стоји. Сломимо се кад схватимо да смо остали у прошлости док нам живот, тако јак, моћан и леп одлази низ воду, и да ћемо, уколико нешто не променимо, бити од оних који су само постојали а нису живели.

Зато пусти ране нека зарастају у ходу, само ти са живљењем због њих не стај. Не дозволи пољупцу да траје само трен, већ одлучи да љубиш вечно. Не дај другима да те убеде да љубав боли, већ им заувек понављај да је одуство љубави оно што боли. Све што прија – осуди на вечност, а оно што боли – угуши за трен. Јер све дуже од тога је губљење времена.

Сваку огреботину претвори, не у оружје за појасом – него у орден на реверу, причу иза ње претвори, не у разлоге за нове ратове – већ за мир који је после њега настао, а искуство које је ожиљак донео претвори у нешто вредно препричавања а не стида. Јер не бију се ратови да би се постигао мир, већ ратови морају престати да бисмо се вратили миру.

Кад на крају то изранављено тело буде одлучило да му је време да иде тамо где се за рат и огреботине не зна, биће ти жао зашто си себе мучио дуже него што је требало причама о нечему што боли, уместо да си се лечио тражећи нешто друго да волиш још јаче.

Извор: blogdan.rs