Onaj ko me iole bolje poznaje, znao je unapred da će kad tad doći blog sa ovom temom. Tema koja je spremna u meni uvek i za svagda. Tema koja me boli i koja mi nikako i nikad neće biti jasna. Tema s kojom preterujem, s kojom ljude oko sebe godinama o jadu bavim i s kojom sam dosadio i Bogu i narodu. Tema u kojoj ću verovatno biti preterano subjektivan, strog i opak. A kako i ne bio, pa čak i po cenu nečije ljutnje ili zameranja, kad je u pitanju nešto što se direktno i dokazano odnosi na naše zdravlje! Pušenje!

Duvan je biljka poput svih drugih biljaka koje su negde jednom samonikle u prirodi. Čovek je iz ko zna kojih razloga u njoj pronašao taj užitak koji traje vekovima. Možda je mogao isto tako smotati i iz dosade zapaliti bilo koju drugu biljku, a ko, uostalom, kaže i da nije motao. Međutim, duvan nekako pobedi sve te druge i posta najmasovnije konzumirani porok ikada. Ja sam ubeđen da je on na samom početku skrenuo pažnju na samog sebe, pre svega svojim dokazanim lekovitim svojstvima. Ali, čovek ne bi bio živ da to nije zloupotrebio i jednu lekovitu biljku vremenom pretvorio u najmasovnijeg i najpodlijeg ubicu koju je savremeno čovečanstvo ikada videlo, imalo i doživelo. Zašto najpodlijeg?

Live-or-Die-Smoking

Pa zato što ljudi u njegovom slučaju SVESNO ubijaju sami sebe, ne treba im nikakva druga bolest, glad, nemaština, rat, nesreća, neprijatelj… Svesni su da je svaka zapaljena cigareta jedan ispaljen metak u njih i njihovo zdravlje, ali oni i dalje “pucaju”! Rešetaju sami sebe i sve ono što ima život u njihovoj neposrednoj okolini. I mene kao i sve druge nepušače bilo da su to mala deca ili stariji bolesni ljudi. Besmisleno, zaista! Još besmislenije kada se uzme u obzir činjenica da njima te cigarete niko ne donosi gratis na kućnu adresu već oni odvajaju poslednji dinar kućnog budžeta da bi “pucali i ubijali”. U stanju su da sa “Malim Borom” u ustima detetu otkuvavaju pelene, jer su one kupovne skupe. U stanju su da, sve sa “Davidom” iza uveta, tom istom detetu za doručak daju onaj najgori mogući parizer koji mršti i gladnog kera… U stanju su da hodaju u šupljim cipelama, izlizanim farmericama, odriču se mnogo toga što im treba, prija i godi samo da bi pucali… Zar to nije neka opaka zavera protiv ljudskog mozga, naše civilizacije i neke zdrave životne logike koja nastoji da se “taj” život što duže i kvalitetnije živi i održi?

Nisam nikada i, Bože zdravlja i pameti, neću se nikada naći u koži pušača da bih znao da li se oni ikada zapitaju i budu svesni da su oni ipak nekako živeli taj njihov život do te žaliosne prve zapaljene cigarete. S obzirom da su sada gotovo svi ubeđeni da ne mogu više živeti bez njih. Da ipak žive i svi oni koji je nikada nisu ni zapalili. Da ipak više ne žive oni koje je ona oterala pod zemlju. Da ipak ima života i bez nje, i to mnogo zdravijeg, lepšeg i čistijeg. Bogatijeg…

Moj najveći životni poraz bi bio u životu kada bi mi neko oduzeo vlasništvo i upravljačku palicu nad sopstvenim životom. Da ja ne budem njegov vlasnik, da ne vladam i da se ne pitam za njega samoga. Bar 90% pušača je svesno štete koju im duvan svakodnevno nanosi, ali oni i dalje puše. A s druge strane hoće da žive, i to što je moguće duže i kvalitetnije. Nisu oni, ne daj Bože, protiv svog života. Čak, više ga i od mnogih nepušača žele i hoće da uživaju u njemu… Čini mi se da bi više i žalili da ostanu, ne daj Bože, bez njega. A svakoga dana po čitav dan upražnjavaju i rade nešto što se, jasno i naučno dokazano na hiljadama eksperimenata, naučnih radova, milionima uništenih pluća i isto toliko iskopanih raka direktno protivreči tom njihovom nastojanju. Pa zar tu ima neke logike? Šta može biti bitnije i iznad života? Šta to može biti toliko bitno i neodoljivo na ovome svetu, a da te potencijalno i s tvojom ličnom dozvolom trpa u okvir ove cifre od 16.000 (pogledaj sliku)?

srbija-statistika

U životu nisam čuo besmislenije odgovore od onih tipa: “Pa baba mi je pušila čitav život i dogurala je do 94 godine. Neko će od ovoga, neko će od onoga… Jedan je život! Pa mora već nešto od tih poroka… Može me sutra auto udariti ako je sudbina tako naumila. Eno, onaj umro mlad a nije nikad dima povukao! Nervozan sam pa moram! Ne pušim mnogo, samo par cigareta. Počeo sam u vojsci. Eto, ja to samo malo da ispoštujem društvo. Ma ja samo uz kafu zapalim, itd.” Ljudi moji, za ovako opaku stvar razlog ne postoji, pa ga tražili u nečemu ili ne. Zdravlje i život su u pitanju, POBOGU!!! Ne samo tvoje već i onih najmilijih oko tebe!

O materijalnom aspektu pušenja, mnogo manje bitnijem od zdravstvenog, ali ipak nezanemarljivom, skoro je bespotrebno pisati… To može i svaki osnovac u dinar ili evro, kako god hoćete, izračunati.  Broj kutija x 365 x broj godina trovanja… Bez sumnje, fina se tu cifra nakupi. Može svaki pušač uzeti digitron u ruke, pa se i sam uveriti u to. Cifra koja bi sada svakom pušaču dobro došla “k`о budali šamar”, što omladina u zadnje vreme zna da kaže i našali se. S tom cifrom bi sada  verovatno pokrili i omogućili sebi i svojim porodicama taman onoliko koliko im sada “na prvu loptu” nedostaje za mnogo bolji i kvalitetniji život. Bila to neka kućica, stan, vikendica, novi auto, kvalitetno školovanje detetu, ne daj Bože – adekvatno lečenje ili dodatna putovanja po željenim svetskim destinacijama. Ili sve to x 2, kad se u jednoj porodici nalaze dva pušača. Dvostruko trovanje, dupli trošak i ogromni  gubitak za n otrovanih godina…

Šta reći? I kako pomoći? Kako spasiti sigurno “spasive” sate i godine ljudskih života onima koji ih tako lako, zarad nekog apsolutno nehigijenskog užitka svesno sebi krate i oduzimaju. I ne samo sebi. Ja, ipak, mislim da prvo svako sebi treba da pomogne. Naravno, pod uslovom da je zdrav i svestan. Nema tu mnogo dileme i ubeđivanja, uopšte! Sve je “crno na belo”! Ili život ili dogledna smrt koja nas sve, istini za volju, strpljivo čeka. Samo je pitanje vremena. Ali, ne znam zašto bi je zvali k sebi i prizivali svojim postupcima, štetnim navikama i odlukama. Praktično ga dođe isto kada neko odluči da skoči s mosta i oduzme sebi život ili kad neko krene uporno i tvrdoglavo da puši godinama… Samo je razlika u vremenskoj zadršci. A prosto sumnjam da oni koji umiru ovim uzrokom i u teškim mukama, ne žele da još žive i budu zdravi. Ali tada je kasno, imali su svoju priliku i šansu da samo jednom “čvrstom i jako lupnutom rukom o sto” spasu i sačuvaju one dodatne godine svog života koje im je, ispostavilo se, dim oduvao…

Isto ti ga dodje

Svako od nas život dobija bez ikakvih zasluga i s nekim posebnim razlogom. I to zaista lako, bez da se išta pita za to što ga je dobio. Mnogo veći broj njih i nema tu priliku da život ikada dobije. Mnogo njih čeka u dugim redovima, ne znajući hoće li ga ikada dobiti. A neko ko ga je već tako olako dobio i zauzeo mesto nekome ko bi ga možda više ili uopšte cenio, “baca ga pod noge” i uništava nekim svojim nepromišljenim hirovima. Ko veruje u njega, možda i Bogu tako protivureči?! Možemo li možda sve to pripisati nekom ljudskom sebičluku? Kad onako čovek malo bolje i dublje razmisli – apsolutno možemo! A ja ću, kao neko ko se intezivno bori i grozi protiv toga već nekih skoro 30 godina, kada sam isuviše ozbiljno shvatio upozorenja i savete moje drage i pametne prve učiteljice – Koviljke Kove Uljarević,  smelo – ne samo pripisati već ga i postaviti na vrh piramide ljudskog sebičluka! I prema sebi samima i prema svima drugima! Neviđen sebičluk koji potire svaku moguću vrstu ljubavi…

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

 

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.