Koliko puta do sada smo čuli onu misao “O mrtvima sve najbolje.” Pretpostavljam, svi mi, više puta. I ne samo čuli, nego je naš narod, kao bukvalno shvaćenu, nekako baš dosledno upražnjava u pravom smislu njenog značenja. Odmah po smiraju neke nama znane i drage  osobe, narod, a u njemu i tebe i mene, iznenada napadne tako ubedljiva inspiracija o svim pozitivnim osobinama, delima i karakteristikama pokojnika da te uhvati golema tuga. I ne samo da hvata nego te drži danima i mesecima jer jedna zaista kvalitetna, vredna i nama draga i značajna osoba nije više među živima. Kako ti dani idu, ljudi ili mediji oko nas, svako na svoj način i svako nekim svojim utiskom i pozitivnim, nama do tada nepoznatim, saznanjima dodatno raspiruje tu tugu i žal za pokojnikom. Pokojnikom koji nam je, sasvim sigurno, mrtav ispao mnogo draži i vredniji u očima nego što je to bio i bivao živ. Pa zar to nije malo čudno, da ne upotrebim neku drugu, težu reč. Neko treba da umre i nestane sa lica ove zemlje da bi neko drugi shvatio koliko ga je u suštini voleo i cenio i koliko je on u suštini bio jedna pozitivna i izuzetna osoba, vredna pažnje, druženja, ugleda i divljenja. E moj narode, a međ` tobom prvi ja. Mora li to tako?
.
SONY DSC
.
Sada jedno konkretno pitanje, za tebe putniče i ovog bloga namerniče. Ne uzimajući u obzir one baš najbliže osobe koje nam “odlaze” i tu vrstu tuge, ljubavi i poštovanja koja je neupitna, koliko puta ti se do sada desilo da si po nečijoj smrti znatno pojačao svoje pozitivne utiske i stavove o toj osobi. Bila to tebi baš neka bliska osoba, komšija, sugrađanin, kolega, rođak ili neka javna ličnost koju nikada u životu video nisi. Utiske, kojih u toj i toliko meri nisi baš bio svestan dok je taj isti čovek bio među živima. Utisak koji si toliko “pojačao” da si možda i jedan kamen u suzu pretvorio i skotrljao je niz svoje obraze. Naravno, uvek se nađe i biće izuzetaka da neko o pokojniku i nema baš neke reči hvale, ali ti, takođe, realni slučajevi iskaču iz smisla ovog bloga i njima se nećemo baviti.
 .
Koliko puta? I da si sam sebe preispitao da li si u tom stvarnom ili virtuelnom odnosu sa tim “budućim pokojnikom” i ti mogao više, bolje, pažljivije i lepše… Siguran sam da se to svakome desilo, dešavalo i “dan-danas” dešava. I da je sada kasno toj osobi nečim dati do znanja da smo je ipak toliko cenili, poštovali ili voleli. Da ste se divili njenoj dobroti, harizmi, mudrosti, njenim rečima, delima ili stavovima. Da ste ipak, kada se sve sabere i oduzme, imali jedno realno, fino i izuzetno pozitivno mišljenje o njemu ili njoj, a koje je do juče bilo samo njegova nesvesna slutnja, naznaka ili mogućnost. Da bi sada, kada bi kojim slučajem mogli vratiti vreme unazad, ipak korigovali svoj generalni odnos i mišljenje prema toj osobi, da bi neku izgovorenu reč o njoj ipak prećutali i možda  neko “nedelo” ipak preinačili u delo. Da bi mnogo toga drugačije, samo da je ona živa. E pa ne može, moj putniče. “Ne mere!” Za to svi mi imamo samo jednu šansu a ona se zove život ili “za života”, jer mrtvi ne čuju, ne vide… I da kojim slučajem čuju, vreme vratiti ne možemo, a u njemu sve ono što bi sada očajnički hteli ipak bolje, ipak više i drugačije…
 .
Poentu ste, nadam se, već naslutili.  Haj`mo boni preduhitriti smrt i o živima, bar onima do kojih nam je i za života imalo stalo, misliti malo drugačije. Malo lepše, pozitivnije, pažljivije, obzirnije i realnije, kao da su ne daj Bože mrtvi ili kao da će, daleko bilo, sutra “na onaj svet.” Ne samo misliti nego tako pričati i “delati” sa i o njima. I iste te misli unositi u naš ovozemaljski odnos sa njima. Zar zaista neko mora `mreti da bi mi bili svesni njegove veličine, a naše odsutnosti, uspavane pažnje, lepe reči, pozitivnog stava i ljubavi? I da bi mi znatno unapređivali svoje stavove i mišljenja o njima. I da bi prosečna tuga za samo jedan dan prerasla u golemu žalost što više nikada nećemo imati prilike za nešto, što smo “juče” ili već danas komotno mogli uraditi, učiniti i popraviti. Reći ili prećutati…
.
Svi mi imamo na nebu nekoga
 .
Blože, tog tamo ćelavog Hercegovca u Beogradu, molim te, ukaži ovim svojim slovima, rečima, mislima i stavovima tu kardinalnu, bespotrebnu i neispravljivu grešku koju, i on koji te piše, kao i svi oni koji te čitaju nesvesno i nepromišljeno prave za svog i života njima dragih i bliskih ljudi. Da pokušaju “budućim pokojnicima” oko sebe, a i sami su to, kroz svoja ovozemaljska svakodnevna dela, ljubav, lepe reči, pažnju, istinu, otvorenost, praštanje, dobru nameru i fine postupke dati do znanja i pokazati koliko ih cene, vole i poštuju. Da ne moraju da čekaju njihovu smrt da bi im sve to bilo jasno i da bi tek tada svega toga bili svesni. Da ih samo, na malo duži mig svojih očiju zamisle i prebace među one kakvi ćemo svi, svako svog sudnjeg dana, biti… I da u tom kratkom mraku potom “vide” šta i kako misle o njima i ko su i kakvi su oni u suštini. Da nekim novim treptajem, snagom njegove svetlosti, oteraju tu mračnu nesvest koju nose u sebi, a ono što su tim “mrakom” spoznali, štedljivo čuvaju neguju, održavaju i unapređuju. Da s tim žive i delaju… Na obostrano zadovoljstvo, sreću i mnogo lepši život svih nas, “budućih pokojnika”.
Ljubav
 .
Ja sam evo već krenuo… U tišini ovog mrklog mraka duboke noći ili plitkog jutra, sve kako se uzme, ispred sklopljenih očiju “ređam i ponosno u oči gledam” sve one koji mi nešto znače. Dosta svesniji da mi mnogo više vrede, da ih mnogo više volim, mnogo više cenim i poštujem! Mnogo više nego što to oni mogu i da zamisle, bilo da su mi bliži, najbliži ili oni malo dalji. Nekako mnogo mnogo više nego pre prvog slova ovog bloga. Ali, ni to nije dovoljno, od sutra ću se truditi da im to pokažem i što više pokazujem… Nadam se, i ti ćeš sa mnom. Ko zna, možda se jednog dana i sretnemo na tom “tajnom zadatku budućih pokojnika”, u toj sreći, tom osmehu, toj ljubavi i zadovoljstvu koje nam je BAŠ za života najpotrebnije. I danas svima nama preko neophodno. Pa posle života, kud i kako koji, mili moji…

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.