Као осмогодишњи дјечак, остао је без мајке и у таквим животним околностима једноставно је морао раније одрасти. Безбрижност и игру замијениле су пуно озбиљније ствари, али и невјероватна жеља да помогне другима. Захваљујући волонтерском раду и активизму, овај млади Билећанин пропутовао је 12 земаља, а искуства која је стекао на семинарима и радионицама већ неколико година преноси вршњацима широм БиХ.

Живот свакога од нас пише романе, па тако и мој. Био сам принуђен да сазрим и одрастем прије него моји вршњаци, јер сам рано остао без мајке. Живот сам наставио са оцем и братом, који су увијек били уз мене. Није било лако, јер као и свако дијете, био сам жељан среће, игре, другарства, а најмање туге. Али не иде увијек тако у животу. Ипак нисам се предао и пао у очај, из разлога што је у мени увијек постојала нада да послије сваке кише долази сунце, па да ће тако и мени доћи љепши дани. Вријеме није успјело залијечити моје ране, али ме научило да морам наставити даље, да морам да научим да живим без онога кога више нема. Све што сам научио до своје 18 године данас сведем на три ријечиживот иде даље”, и кренуо је”, прича нам овај млади Билећанин, који је још у основној школи открио да помагање другима човјека  заувијек промијени. Први пут је волонтирао у 8. разреду основне школе на хуманитарном концерту за једног дјечака из Требиња.

Осјећај среће и радости који је тада доживио, јер је своје слободно вријеме уложио да некоме помогне и  усрећи га, одредили су његов даљи животни пут. Услиједили су разни семинари, радионице, скупштине средњошколаца, организација пројеката  и едукације прво себе, па онда других. Након показаног завидног знања и вјештина  на пољу ваннаставних активности у Средњошколском центру “Голуб Куреш”, који похађа, постао је и координатор Локалног тима Билеће за Асоцијацију средњошколаца у БиХ. И на томе није стао, био је учесник јубиларне десете генерације Интерцитy театар пројекта удружења Нарко-Не; Љетње школе толеранције; дио пројекта “Супер грађани, супер грађанке”, а након два учешћа у пројекту социјализација дјеце РС, одлучио је да ће се школовати за социјалног радника. Разлог је више него очигледан – како би могао помагати другима, посебно дјеци без родитеља.

Ђорђије је и анти-доп амбасадор прве генерације, што је за њега, наглашава, непроцјењиво искуство јер је своје знање о превенцији зависности подијелио са више од 1.000 вршњака.

Захваљујући овом пројекту прекограничене сарадње Црне Горе и БиХ, први пут се тада и сам сусрео са учењем о превенцији. Том приликом је у Подгорици посјетио и центар за рехабилитацију “Какаричка Гора”. Прича нам да никада није видио љепшу и опремљенију зграду, са тужнијом причом.

И данас често помислим на реченицу коју сам тада чуо од једног пацијентамисли које мислиш су живот који живиш‘. Наиме, нисам могао ни наслутити да се тражењем рјешења за проблем може упати у још веће проблем и тако оштетити живот и себи и својим најмилијима. Изгубиш све, а највише себе. У тај круг је веома лако ући, а јако тешко изаћи.То је искуство које ме заиста много научило и у склопу радионица, али и у свакодневном разговору подијелио сам га са око 1000 ученика широм БиХ”, истиче Ђорђије.

На питање како млади прихватају савјете и искуства која им преноси, каже нам да то није нимало лак посао, али да га испуњава јер вјерује да успијева допријети до младих и пренијети им кључну поруку, а то је да је зависност опасан пут који никада не заврши добро.

Управо активизам и волонтирање сматра заслужним за осмијех који данас има на лицу. Вјерује да би свако, упркос бројним препрекама које пред њим стоје, требало да ради на себи, и да мијењајући себе мијења и средину у којој живи.

Боја коже, име, пол, националност, никада ме нису занимали, само ми је било важно да је неко човјек и имао сам срећу да кроз волонтеризам и активизам упознам праве, дивне људе који хоће боље сутра за све нас, који вјерују у себе и који граде неку бољу и здравију будућност. За мене активизам и волонтирање представљају тренутно све и читав мој свијет. Имам пријатеља свугдје, а да није било активизма не би било ни тога. Научио сам много, потврдио много тога што сам знао и своје знање несебично дијелио са другима. Када ми кажу, али то радиш за џабе, ја кажем да волонтери нису плаћени јер су безвриједни, већ јер су непроцјењиви”, каже нам овај млади Билећанин.

На питање каква искуства носи са путовања и из разговора са вршњацима из европских земаља, каже нам да су млади у ЕУ више законски заштићени, а пружају им се и веће могућности за успјех.

Свакако да су млади у земљама ЕУ много испред нас, кренувши од школовања, до могућности запослења. Код њих се успјех награђује. Њихове државе воде рачуна о квалитетним младим људима, мотивишу их да остану и за то им стварају услове. Не дозвољавају да одлазе, као што се то код нас у посљедње вријеме нажалост све више дешава”, прича нам Ђорђије и каже да вјерује да би код нас била боља ситуација када би се поштовали постојећи закони о младима, али и увели неки нови, када би се више цијенили млади људи, када би се више мотивисали и када би се у њих улагало. Позитивни резултати, увјерен је, не би изостали.

На крају разговора, Ђорђије је упутио и поруку младима:

Увијек треба радити на себи, јер ту посла увијек има. Наши квалитети сигурно ће се једнога дана исплатити и донијети боље сутра и нама као појединцу, али и друштву, али само под условом да у нама самима има жеље за тим. У свакоме од нас се крије нешто посебно. Млади људи су као комадићи слагалице од којих, када се споје, настаје једна прелијепа слика. Када се сложимо, можемо постићи феноменалне ствари и морамо радити на томе заједно, без обзира на то како се зовемо или гдје смо расли.

Извор: 6yka.com