Intervju Zdravka Čolića magazinu „Story“ iz 2007. godine u kome govori o porijeklu svoje porodice, ocu iz sela Vlahovići kod Ljubinja i majci Stani koja je rođena Trebinjka, o svom djetinjstvu i momačkim dogodovštinama u Trebinju, karijeri, porodici,…

Mnogi segmenti iz života muzičke legende Zdravka Čolića mogli bi da posluže kao inspiracija za najuzbudljivije ljubavne i akcione filmove, a danas je poznati pevač mir pronašao uz suprugu Aleksandru i ćerkice Unu i Laru, zbog kojih je spreman na svakojake vragolije.

Piše: Jasmina Antonijević

Kada bi mogao da se vrati na početak svoje karijere, Zdravko Čolić bi se bez dileme opredelio za malo težu muziku, čak i po cenu da ima manje publike. Ipak, to što se razne generacije vezuju za pesme koje su starije od mnogih njegovih poštovalaca, predstavlja pravu satisfakciju za jedinog umetnika na našem prostoru koji će uskoro po treći put pevati na najvećem stadionu na Balkanu. I mada deluje da bi zbog stotina snimljenih numera, milionskih tiraža i nezaboravnih turneja, legendarni pevač trebalo da bude nedodirljiva zvezda, on je svojom skromnošću i altruizmom decenijama potvrđivao činjenicu da je običan čovek iz naroda, koji s ponosom nosi osobine svojih predaka.

– Čolići potiču iz istočne Hercegovine – kaže Zdravko. – Moj otac Vlado je rođen u selu Vlahovići, nedaleko od Ljubinja. Pola tog dela moje familije koloniziralo je u Suvi Do na Kosovu, čak sam tokom turneje sa Kemalom Montenom sedamdesetih godina tamo zatekao i neku rodbinu. Moj deda Stjepan je još uvek tamo, dok su mnogi moji rođaci emigrirali u Beograd, tako da mi se nedavno na snimanju neke televizijske emisije jedan momak obratio sa striko. Drugi deo porodice kolonizirao je tokom 1946. u Ravni Topolovac, blizu Zrenjanina. I danas su mi sveže slike sa salaša strica Čede, kod kojeg sam kao mali odlazio. Pamtim odlaske u polje, gde sam rado pomagao u poslu, jahao konje i koračao kroz kukuruze, dok su mi pažnju privlačile lubenice koje su rasle uz strukove.

Rođeni Sarajlija je, ipak, vreme više voleo da provodi u Trebinju, kod rodbine svoje majke Stane.

– To je možda najlepše mesto bivše Jugoslavije, a utisku da ste u pravoj oazi doprinosili su blizina mora, opojan vazduh i iskreni ljudi. U taj kraj i sada me vuče miris poljskog cveća, koji me nostalgično vraća u detinjstvo. Pamtim kupanja u Trebišnjici i zajedničke večere pre kojih smo se svi molili Bogu. Jeli smo smokve, grožđe i kupine, a hrabro smo ih brali pored krša koji je krio zmije. Često sam putovao ćirom i dok sam kroz prozor gledao kako voz krivuda po šinama, oči bi mi se napunile dimom. Voleo sam posela na kojima se omladina sakupljala, a tamo sam i propevao. Sviđalo mi se da improvizujem i gudim svojim glasom preko pevanja starijih. Onda bi oni rekli: Vidi ovog malog, a meni bi bilo drago.

Za svojih pedeset šest godina naučio je da ne treba živeti od prošlosti, ali ni trčati u budućnost, već uživati u svakom trenutku. Zdravko je u školi, koju je pohađao u rodnom gradu, pokazao odlične rezultate, ali je njegova sklonost ka muzici podstakla oca Vladu da mu obezbedi profesora gitare.

– Po celu noć sam ostajao uz Radio Luksemburg i skidao pesme na gitari. Hitove sa top-lista puštali su i po deset puta za veče. Iako sam učio engleski, nisam znao ceo tekst, ali sam usavršavao melodije Bitlsa, Stonsa… Gitara mi je donela i prve simpatije. Kada su na jedno poselo u Trebinje došle dve Dubrovčanke, mlađa se zagledala u mene, a starija u mog ujaka. Kao momčić sam uživao da se družim sa odraslima. Prve nastupe imao sam na letovanjima. Godinama sam sa roditeljima išao u policijska odmarališta koja su imala odlične hotele, kao što su bili oni u Srebrnom i Kuparima, a često smo boravili i kod tatine rođake u Dubrovniku. Kada smo sa tetkom sagradili vikendicu u Baošićima, u Boki kotorskoj, na moru smo ostajali čitavo leto. Tada sam već bio svirač i pevač koji je zabavljao društvo. Večernje svirke, noćna veselja i devojke za mene su činili savršen provod.

Posle Korni grupe, u kojoj se kao pevač zadržao svega šest meseci, Zdravko se takmičio na festivalu Vaš šlager sezone sa pesmom Sinoć nisi bila tu, koja ga je 1972. učinila poznatim. Naredne godine je sa numerom Gori vatra pobedio na Opatijskom festivalu i predstavljao našu zemlju na Pesmi Evrovizije.

– Za Beograd sam vezan još od gimnazijskih dana, kada sam tu dolazio sa raznim sekcijama. Bilo je veoma važno da se po povratku kući hvalimo gde smo bili. Prvi put sam na tlo glavnog grada kročio kao učenik sedmog razreda, kada su nas doveli na godišnjicu njegovog oslobođenja. Kasnije sam kao pevač kojeg su sve više tražili beogradski mediji, polako postajao Beograđanin. Taj grad mi je pomogao da uspem na javnoj sceni. Sarajevo mi je bilo dom, a Beograd prestonica i kuća i poslovno uporište, gde sam vremenom sticao sve više prijatelja, ali i poznanstava sa devojkama.

Nakon što je posle Olimpijade u Sarajevu definitivno napustio svoj grad, Zdravko je živeo u gotovo svim republikama bivše Jugoslavije.

– Dok sam bio mali, govorio sam da ću kad napunim četrdesetu živeti na moru. Tada sam još bio sa roditeljima u Sarajevu, koje je okruženo fantastičnim planinama, ali je vazduh uvek bio zagađen. Istina, more nam je, pošto su izgrađeni bolji putevi, postalo bliže, pa nam je preko Jablanice bilo potrebno svega dva sata do Dubrovnika. Iz rodnog grada sam se odjavio 1984, jer tamo nisam mogao da osnujem privatnu estradno-muzičku firmu kakvu sam želeo. Otišao sam u Sloveniji, gde sam ostao skoro dve godine i sa Goranom Bregovićem i Rakom Marićem otvorio producentsku kuću Kamarad. Sve smo napustili zbog velikih poreza. Preselio sam se u Zagreb i četiri godine se bavio malom privredom.

Međutim, kada je shvatio da malih privrednika ima na hiljade, a da on svoje znanje stečeno na ekonomskom fakultetu ne ume da pretoči u praksu, rešio je da iskoristi Božji dar i vrati se pevanju.

– Šestomesečni period koji mi se desio tokom 1986, toliko je inspirativan da bih o njemu mogao da napišem knjigu. Družio sam se sa opštinarima, provodio neprospavane noći sa poslovnim partnerima… U to vreme gotovo svaki fiksni telefon je imao dvojnika, što je otežavalo komunikaciju. Iako sam se više razumeo u marketing, svašta sam naučio o telefoniji i od sjajnih momaka iz Skoplja otkupio patent za novu vrstu dvojnika. Hteli smo da ga prodamo Elektrovodu i dobro zaradimo. Podigli smo veliki kredit, a pošto se sve plaćalo u devizama, jedino je južna Makedonija i to onaj deo ka Albaniji, bila pogodna za novčane transakcije. Sa svojim partnerima sam krenuo u Makedoniju. Nosili smo veliku količinu novca. Policija nas je pratila, na aerodromu su nas zaustavili i oduzeli nam pare. Protiv mene je podignuta optužnica da sam hteo jeftino da kupim devize i prodajem ih u Beogradu.

Zbog trodnevne agonije kroz koju je prolazio, čitava javnost je neprestano pratila zbivanja vezana za popularnog pevača.

– Pisao sam pismo tadašnjem premijeru Branku Nikoliću objašnjavajući mu da banke nisu dozvoljavale da regularno kupimo devize. Trebalo je da budem u zatvoru, ali znalo se ko sam i da neću pobeći, pa su me smestili u hotel. Svako jutro u osam uz pratnju policije odlazio sam u sud, a uveče se vraćao da prenoćim. Ispitivali su nas tri dana, zajedno sa pravim švercerima, a kroz sudnicu je prošlo pola grada. Jedni su nam aplaudirali, drugi uzvikivali: Uaaa… Postojao je i predlog da se suđenje održi u Domu kulture, kako bi sve bilo pompeznije. Ma, proživeo sam scenario za dokumentarni film. Toma Fila mi je bio advokat, a tadašnji menadžer Žarovski svakodnevno je davao izjave da smo pobedili.

Zdravkova namera da novac uloži u biznis veoma brzo je dokazana, ali je medijska hajka na njega trajala šest meseci.

– Neki su navijali za to da nas kazne i zaista smo prošli sa najvećom novčanom kaznom. Kao prvooptuženi platio sam četiri hiljade maraka. Optužnica je podignuta iz komercijalnih razloga i kao naravoučenije da svima treba suditi. Oduzeli su nam sve pare: sto hiljada maraka, deset hiljada franaka, deset hiljada guldena i nekoliko hiljada dinara. Iako su neki pričali da nam taj novac po zakonu pripada, nikad ga nismo povratili.

Pritisnut teretom svog imena i prezimena, Zdravko se često odlučivao na pauze u karijeri, ali one nisu umanjile broj njegovih obožavalaca. Koliko god da je bio odsutan sa scene, interesovanje za njega nije jenjavalo, a istaknutom pevaču je uvek ostajalo dovoljno vremena za porodicu.

– Kada sam se rodio, moj otac je hteo da mu sin bude zdrav, pa se ja zato zovem Zdravko. Mom bratu je želeo da nadene ime Jugoslav, po državi, jer je tata bio oficir. Bunio sam se i rekao da ću ga ja uvek zvati Dragan. Imao je sreću što sam pobedio. Nas dvojica smo uvek imali bratski odnos, bez obzira na to što nismo previše zajedno. Obojica smo imali svoje društvo, svoj svet i mesta za izlaske. Sličnost među nama je genetska, društveni smo tipovi, gostoprimljivi i nismo materijaliste. Kad zaradimo, volimo da trošimo sa drugima. Ja sam bio ambiciozniji i bolji đak od njega.

Njegovoj mladolikoj spoljašnjosti i vedrom duhu doprinele su ćerkice Una i Lara, koje su ga dodatno podmladile, a dobio ih je u petogodišnjem braku sa suprugom Aleksandrom.

– Uz svoje ćerke radim svakakve budalaštine, svašta pričam, pravim kerefeke i ponašam se detinjasto. To mi je zadovoljstvo, jer sam takav. Jednogodišnja Lara je još beba, nije prohodala, a šestogodišnja Una ove jeseni kreće u predškolsko. Ona je velika cura i sa njom možemo sve. Menja se iz meseca u mesec, a drugačija su joj i shvatanja.

Zdravkova veličina na koncertnim scenama ne umanjuje se ni u neposrednom razgovoru, tokom kojeg ne prestaje da ispoljava svoju prirodnost i pristupačnost.

– Postoje trenuci u kojima ne možemo da kontrolišemo svoje emocije, svi volimo da se opustimo i nemoguće je da nikada nikog ne povredimo, ali fino ponašanje nosim iz kuće, od roditelja. Drago mi je kad drugi lepo misle o meni, ali se ne ulagujem, jer se to provali posle nekog vremena. Javna profesija podstiče ljude da stvaraju predrasude. Recimo, ako sedim sa društvom i popijem vince, odmah kažu: Eno ga pije. Nikada nisam bio sklon alkoholu, pušenju ili drogama, imam sportski nerv, ali i momente za relaksaciju. Za mene je simptomatična društvenost i često na svoju štetu učinim nešto za druge. I danas često kažem kako sam Sarajlija, koji je u Beogradu kroz porodične i prijateljske veze našao utočište. Nedavno sam u novinama čitao kako su dve Zagrepčanke rekle da je Beograd po opuštenosti Njujork jugoistočne Evrope i bile su u pravu.

Facebook komentari

komentar