Новак Ђоковић је заплакао на тениском терену у Бразилу пред милионском публиком. Дуго, дуго нисам осетила такву потребу да се насмешим.

Мала зелена лоптица се још није ни умирила, а домаћа публика је ударила по бекхендима. Замисли, Новак је изгубио.

Заставе као да су пале на пола копља, буреци напунили плазмом, а Нада Мацура обукла бунду и бацила флашицу воде.

Непобедиви Новак је изгубио.

Хорда завидника и неспособних пљувача пребацивала је немилосрдно своју глупост преко мреже.

Монитори су се зацрнели од коментара „издао је Србију“, „види се да га баш брига“, „ово је срамота“.

Је л’?

Кажу му тениски стручњаци и шампиони из фотеље. Док су се Новаку очи пуниле сузама, мени се поткрао смешак.

Села сам да гледам тенис, а видела сам – човека.

Човека који нам је дао толико много – како пати што нам није дао још више.

Видела сам особу огољену од сваког маркетинга, спонзорских уговора и материјалних глупости.

Видела сам срце иза тог рекета.

Има толико милиона да може до краја живота да се смеје – ипак, пред милионима је плакао.

Нисмо ми њега никако задужили да се он нама извињава – а ипак, то је урадио.

Нисмо га финансирали док је био дете – а он је донирао новац нашој деци.

На први знак да је изгубио и да је човек – људи су га пљували, а он нашу државу на сваком кораку хвали.

Ђоковић је спорту дао много. Дао му је рекорд, историјски успех, фантастичан скор, али и ситницу која не стаје на тениски терен, нити је у ситним словима уговора.

Дао му је душу. Показао је да игра срцем.

И у одразу тих суза, оних за које није био плаћен, видело се за кога то срце куца.

За исте те који су се усудили да таквој спортској величини замере што је заплакао.

У тим сузама има више храбрости него што ће они икада имати.

Хвала ти, Новаче. Што си нас научио како се побеђује и што си показао како се губи.

Шампионски.

искрено.

Људски.

 

Аутор: Нина Гавриловић

Извор: 24sata.rs