Тридесетчетверогодишња Загрепчанка Ана Бакран кренула је на своје епско путовање из родног града Загреба те је стопирајући прешла 44.000 километара и за три године и осам месеци била у више од 25 земаља света.

Ана је путовала аутомобилима, рибарским бродовима, хеликоптером, камионима, мотоциклима, трајектима, једрилицама па чак и коњима. Казала је како јој је путовање било пуно опасности, а путујући светом ослањаја се искључиво на љубазност странаца.

Напустила је свој посао дигиталног маркетинг стручњака и 2013. године је одустала од тог изазова.

„Навикла сам да спавам у покрету. Спавала сам у парковима, плажама, бензинским пумпама, џамијама и храмовима, јефтиним мотелима и у бројним кућама мештана који су ме позвали. Нисам избирљива када сам уморна и докле год се осећам сигурно“, казала је Ана.

Током путовања, упознала је 63 сирочади на Тајланду и боравила на јахти милионера у Порто Монтенегру. У скоро сваком случају, Анин аутостоп значио је слободно путовање од земље до земље.

„Имала сам само неколико случајева у којима је требало да платим за вожњу. Гранична полиција у Туркменистану и Кини, на пример, није ме пустила да ходам између два контролна пункта како бих ушла у земљу и морала сам да платим за прелазак преко границе“, објаснила је.

Навела је да је било тренутака када је остала на путу заглављена усред ничега или се нашла у сумњивој вожњи с мушкарцима.

„Неки су ми показали своје пенисе из ведра неба, додиривали ми колена или су одбијали да ме пусте ме из својих аутомобила. Понекад сам им и претила да ћу искористити сузавац, али сам већином с возачима водила пријатне разговоре“, казала је Ана и додала како не мисли да су ти људи били лоши, али да су донели погрешан закључак о жени стоперки.

Испричала је да је ниједан од тих инцидената није обесхрабрио да настави да стопира и да је 99 одсто вожњи било сјајно.

„Никада нећу заборавити када сам стопирала с момком који је био британско-пакистанског порекла. Сваки пут када бисмо остали заглављени на путу у току ноћи, пронашли бисмо најближу џамију за склониште. Били смо културни и само смо користили тепих који су мештани користили за ципеле. С друге стране, када би они стигли пре изласка сунца на молитву, били су довољно љубазни да нас никада нису пробудили“, додала је Ана.

Ана планира да напише мемоаре о свом епском путовању. Довољно је рећи да има више него довољно материјала.

Извор: Б 92