Da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je, kako opeva jedna naša večita pesma? To najbolje one znaju – cure, devojke ili žene u svojim srednjim i poznim tridesetim ili čak i ranim četrdesetim koje iz ovog ili onog razloga nisu još uvek našle svoju srodnu mušku dušu. Koje su i dalje bez svog partnera, bio ili ne bio on u ulozi njihovog muža, momka, dečka. To je toliko sve prisutnija pojava u našem društvu da je skoro za zaplakati! Galopirajuća epidemija neobjašnjive samoće. Ima li joj leka, bar da se ublaži ili proredi?

 

 

Ne zna se ko tu više gubi?! Ili naše društvo i država ili momci kojih „nema“ ili koji ne „vide“? Ili pak, one same, pored njihovih porodica koje možda i najviše, u tom nizu gubitnika, osećaju taj gubitak? Ili bolje reći odsustvo dobitka. Mrtva trka među svima njima! A ja mislim da tu svi definitivno gube!

To je ona situacija kada ne treba biti pametan pa znati i zaključiti da bi trebalo drugačije. Svi su tu pametni, ali nisu svi podjednako odgovorni prema toj pameti. Palicu najveće odgovornosti ipak moraju najvisočije podići „one“ kojima ovim putem želim svu sreću ovoga sveta da uskoro pronađu svoju tzv. „srodnu dušu“. I da s njom nastave onaj, ujedno i fini i trnoviti put koji nam je majka priroda ili naš Svevišnji, kako ko hoće, ostavio u logični amanet. Upotrebih li ja reč „SRODNU“?

Jesam i nisam bez razloga. Upotrebio sam je za grupu onih devojaka koje vole da biraju i birkaju. Da čekaju svog princa na belom konju zbog tog „rajski belog“ konja, a ne zbog princa ili prinčeva kojih toliko pešice prođe pored njih u životu… I tako čekaju i tako biraju godinama dok godine na kraju ne izaberu njih i „ne podave ih“ u sopstvenom siromaštvu samoće…

Samoca
Izvor fotografije: telegraf.rs

Poenta je dati nekome šansu i priliku da pokaže svoje vrednosti i vrline. A ne da ga brišemo odmah i na „prvu gumicu“ zbog njegovih mana i nedostataka koje i sami imamo. Ukoliko postoji i jedan, onaj preko neophodni, atom hemije za taj prvi susret i blizinu, treba svakako pružiti šansu! Ne njemu, nego sebi. Ne jednu, nego više njih… Ako neko očekuje onu filmsku scenu upoznavanja i momentalne ljubavi sa srećnim krajem, neka ugasi svoj „ružičasti televizor“ dok je još na vreme. Ionako na tim ružičastim frekvencijama nema ništa zdravo, pametno ni korisno videti!

Niko ne kaže da je lako i jednostavno. Stotinu tu sudbina ima i svakoj bi čovek poverovao. No, ni to ne može niko da dokaže! Ne može tamo neka nedokazana sudbina biti opravdanje za takvu situaciju. Jesi li ti, draga moja, zavrnula i zavrtala rukave po tom „sudbinskom pitanju“? Jesi li dala sve od sebe da ne rasteraš ili oteraš sve od sebe, a zbog one rajske beline prinčevog konja?

Ko će evo meni dokazati da je neko u tim godinamа još uvek sam, a zbog te sudbine? Zbog te jedne reči o kojoj se toliko priča i na koju se toliko oslanja, vadi, teši i obeshrabruje? Ja bih takvima preporučio da je ipak malo ostave po strani. Da zavrnu rukave i da učine sve što je do njih samih, pa neka sudbina radi šta je naumila. Da sebi kasnije ne mogu zameriti ono što sigurno hoće, ako sada ne čine sve što su trebale i mogle… Ili ako čine sve što nisu trebale i nisu smele. A čvrsto verujem da nema te „sudbine“ koja ne menja svoje prvobitne namere i koja neće pokleknuti pred čvrstom voljom, odlučnom željom, jakom namerom i očiglednih dela iza kojih stoji ogroman trud njenog vlasnika!

Znam da teško ičim mogu pomoći, ali evo da se malo okuražim i dam odgovor na nepostavljeno pitanje: „Hajde pametnjakoviću, kad se već praviš toliko pametan, daj koji savet!“:

  • Prvo i osnovno – vodi računa i poradi na sebi u svakom smislu, izvuci maksimum i održavaj ga. Komplekse potisni, već smo rekli da smo svi puni mana i nedostataka!
  • Ustručavanja bilo koje vrste zaboravi! Ti i tvoja budućnost ste u pitanju, a vreme odmiče! Preuzmi apsolutnu ulogu onoga koji intezivno „traži, hoće i napada“, a ne pasivno „želi, čeka i brani se“.
  • Dvoumiš se i preganjaš po sebi da li da se javiš tom i tom muškarcu. E pa javi mu se odmah danas i da te zamolim – ne glumi, već ostvari ulogu srećne i ispunjene žene.
  • Dok onaj najbitniji – porodični, ne budeš stekla i imala, molim te, onaj ženski sujetni ponos ostavi u praznom porodičnom albumu sa slikama. Tako ćeš ga brže popuniti!
  • Cilj ne bira sredstva niti ona posustaju pred bilo kakvim predrasudama, tuđim mišljenjima, očekivanjima. Ignoriši ih i izbori se za svoju sreću, ljubav, pažnju i zaštitu.
  • Mlađe, uvek slađe! Nipošto se ne libite mlađih muškaraca pa neka priča ko šta hoće. Sve do nekih 7-8 godina je razumljivo, izvodljivo i prihvatljivo! Starijih i više od toga.
  • Razveden – kao da nikad nije ni bio oženjen. Je l’ treba nečiji i nekadašnji „potpis“ u tamo nekoj knjizi da diskvalifikuje nekoga kao kvalitetnu osobu i partnera?
  • Razveden sa decom? Pa šta? To treba ceniti, a ne osuđivati. Ko može i prihvatiti. Čovek je imao samo najbolje namere koje će sigurno opet imati…
  • Ne ruši i ne narušavaj ničiju sreću, ne otimaj tuđe, ali daj „vremensku šansu“ i onima u braku dugo nesrećnim. Nekim brakovima je već „odzvonilo“, sa tobom ili bez tebe.
  • Propuštenih prilika više ne sme biti, niti ijednu smeš propustiti, jer možda je baš ta ona prava koja se ne propušta. Svakoj se više mora dati ne 1, nego 3 šanse!
  • „Tvoj poštar je već oženjen“ – izlazi i kreći se što više iz kuće. Najobičnija šetnja može biti „to“. Odazivaj se svojim prisustvom i tamo gde ti se ne ide. Budi s osmehom na svakom koraku…
  • Nikako ne beži od prijateljskih preporuka i svakoj izađi u susret! Koliko god to zvučalo „starinski“, znaju biti dragocene.
  • Priseti se ko se sve interesovao za tebe proteklih godina. Proveri gde su ti ljudi sada i ima li ko dostupan da vredi među njima? Iniciraj prva taj kontakt.
  • Lati se društvenih mreža i posveti im se maksimalno. „Uljudi“ svoj profil pa opleti redom sa „srrčom“ (pretragom). Kreni od prijatelja, pa njihovih prijatelja… I ne zaboravi da si se bilo kakvog ustručavanja maločas odrekla.
  • Ne libi se ni onih sajtova za upoznavanje pa neka priča ko šta hoće. Proveri koji je najpouzdaniji, otvori iskren profil pa tragaj, napadaj i čekaj napad na „svoju sreću“.
  • Ukoliko bilo gde i na bilo kom mestu primetiš i osetiš onaj obostrani „inicijalni atom hemije“ sa nekim, ne puštaj ga nikako. „Po svaku, čak i najskuplju cenu“ – nađi način i priđi mu ukoliko to on već nije, ne sme ili ne namerava učiniti.

S godinama, svest o svemu traži veća opravdanja za svoje postojanje, apetiti debljaju, kriterijumi ne mršaju… Manje je i snage i energije i vemena za ona „hujkanja i skitaranja“ iz „dvadesetih“ koje su osim provoda i zezancije trebala da posluže za još nešto… Ta neugodna „četvorka“ je nekome sve bliža, a nekome sve gorča. No, nikada nije kasno, dozovi se, poslušaj me ponešto i pošalji mi uskoro sliku sa svog venčanja. Javno ću je, presrećan, objaviti. Neka ti je sa srećom!

 

Tekst preuzet sa Bloga jednog Hercegovcu u Beogradu

O autoru:

VUKOJEOd oca Raša i majke Drage, rođen, bio, ostao i umreće kao Srbin, Hercegovac. Trenutno na službeno-životnom putu u majci Srbiji, srcem i dalje u svojoj Bileći a mislima mnogo mnogo dalje od Beograda, preko Banja Luke i za dušu onih rajetnih Bosanaca, čak i u Bostonu… Direktor, opravdano odsutni ili nedovoljno prisutni pčelar, ribar i destiler, humanista, filantrop, nesuđeni psiholog, fotograf, magistar državnog fakulteta Univerziteta u Beogradu (uff, ponosa tog kad naglašavam ovo “državnog”), prstima na okidaču sve većeg broja privatnih doktora nauka, što nam sudbinu kroje, odavno streljane volje za državnim doktoratom. Oženjen, slučajno ili ne – mojom Hercegovkom. Perfekcionista, radan, vredan, uporan, ozbiljan i neozbiljan, bezopasan i opasan. Drug, društven, zahtevan, hrabar i principijelan. Nepušač, sportskog, zdravog i takmičarskog duha. I često, ako ne i uvek, nasmejan – jer  ko se smeje – zlo ne misli i tera ga od sebe! Imenom i prezimenom – Božo Vukoje, rođen s nadimkom Boban.

Posjetite blog www.vukoje.rs i pročitajte i ostale tekstove ovog autora.