Мало карипско острво Провиденсија колонозовали су британски пуританци 1629. године. Као своју базу користили су га и британски гусари, предвођени капетаном Хенрјем Морганом.

Острво је дуго било дио Колумбије иако се налази у близини обале Никарагве. Тамошњи језик подсјећа на искривљени енглески. Острвљани, којих има између 5.000 и 6.000, имају осјећај припадности Карибима, а не Колумбији. Многи од њих су растафаријанци.

Дуго времена острво је било нетакнуто, упркос насилним колумбијским кријумчарима наркотика. На острву не можете видјети оружје или доживјети пуцњаву, ту нема тјелохранитеља ни наркобосова, јер се тамошњи проблем скрива испод површине.

„Губимо мушкарце“, прича једна острвљанка, и наставља, „Према мојим истраживањима, најмање 800 мушкараца је затворено по затворима у иностранству или су једноставно нестали“.

Ако је то истраживање тачно, један од четворице острвљана је нестао.

Чињеница је да Провиденсиа није могла заувијек да остане имуна на колумбијске проблеме. Прије неколико година кријумчари дроге су открили да су острвљани изврсни морепловци и да имају непроцењиво знање о околним водама, које су насљедили од својих предака.

„Они су посљедња карика трговине дрогом“, каже новинар Ампаро Понтон, који је на острву живеио 25 година.

„Острвљани читају океан боље од било кога другог, стога их запошљавају као капетане на наркоглисерима“.

Ако успјешно испоруче дрогу до жељеног одредишта, које може да буде било гдје од Хондураса до Флориде, добијају хиљаде долара. А ако буду ухваћени, завршавају у затвору.

Ствари постају непријатне када обалска стража почне да гони бродове. Тада посада баца дрогу у море, а онда мора свој поступак да оправда наркобосовима. Послије тога, више нипошто не могу да одбију посао који се од њих затражи.

„Син ми је завршио у затвору у САД“, прича једна мајка. „Већ је одслужио једну шестогодишњу казну. Али опет је кренуо да се бави истим послом и поновно је ухапшен. Мислим да се вратио томе зато што није пронашао никакав други посао… Већина породица на острву погођена је тиме на овај или онај начин. Само губимо наше дјечке.“

Један од начина отварања нових радних мјеста био би развој туризма, али тај пут Провиденсиа намјерно избјегава, за разлику од сусједних држава. Међутим, нестанак 800 острвљана је можда само само дио проблема.

„Има ту и пуно малолетничког адреналина“, каже жена са почетка приче и додаје да млади често кажу:

„Имам три могућности – да погодим, да пропаднем или да добијем“. Другим ријечима, да постићи резултат, бити ухваћен или убијен.

„Већ смо изгубили 10 одсто генерације старије од моје“, каже 26-годишњи рибар Лорено Бент.

„Постоје дјеца која се буде не познајући своје очеве, јер су они изгубљени у мору кад су им дјеца била бебе. Мајке плачу јер су њихови дјечаци отишли и никад се нису вратили. Нико не зна гдје су. Могу да буду у било ком затвору на свијету. Ми једноставно не знамо“.

Лорено, међутим, не критикује оне који се баве дрогом.

„Море је наш извор прихода, није важно се ради о нечему легалном или не“, каже он.

„Важно је да стицање новца не укључује криминал против другог човјека. У Колумбији се ово сматра противзаконитим, али за многе од нас то је једини начин опстанка. На то не гледамо као на нешто противзаконито“.

Лорено на крају додаје:

„Људи кажу како је то лако зарађен новац, али није, јер је њега најгоре задржати. Ако се будите ујутро знајући да вам је живот у опасност, онда то не може да буде лак новац“.

Када родитељима нестане син, они често не знају гдје је отишао и да ли ће се вратити. Многи се ојсећају превише осрамоћено због злочина којим им се син бавио да би предузели конкретне кораке. Али то не значи да се одсутност потомка дубоко не осјећа.

„Постоје породице“, тврди Понтон, „из којих су прадеда, деда, отац и син у заточеништву“.

 

Извор: Б92