Недавно сам чула да постоје људи којима није проблем да из Београда или околних места седну у ауто и дођу у Нови Сад искључиво да би тамо појели индекс сендвич. Океј, јесте добар, али не баш толико. За мене је, рецимо, после велике количине алкохола и скакања у граду, односно у данима када је Нови Сад заиста био град за провод, био добар и обичан сендвич. Или било шта калорично, по могућству масно и меснато, да упије бар последње три, апсолутно непотребне дуње. Једном сам чак јела и ћуфте. Глад не пита.

Логичнији су ми били они Београђани који су возом у 8 и 20 увече долазили у Нови Сад само како би изашли, журку започињали већ у купеу, а ноћ завршавали индекс сендвичом на неком од киосака брзе хране у центру града. Потом би се јутарњим возом враћали у Београд, а уз укупне трошкове пута ипак пролазили јефтиније него да су изашли у главном граду. Нисам сигурна да се то и даље дешава, јер реално, ко би се цимао да дође у Нови Сад за скраћену и осакаћену верзију провода до један сат после поноћи?

Иако Нови Сад губи на популарности, индекс се и даље држи. Ретко је доба дана када можете да видите празне шалтере на којима се продаје индекс сендвич, а таквих места постоји и превише у граду. Једна од вечних полемика је где је бољи сендвич, Ванеса или Мирјана. Ја предност дајем Ванеси, не знам из ког разлога, јер неке праве разлике између свих индекс сендвича у Новом Саду заправо и нема.

Не баш кратка историја овог новосадског хранљивог заштитног знака каже да му је првобитна намена била да нахрани јадну студентарију која није имала више оброка на картици за мензу, па одатле и његово име. Морам признати да ми та етимологија никада није пала на памет, ваљда сам га прихватила под тим именом, као и друге општепознате појмове за чија се имена не питаш како су настала.

За ретке неупућене, индекс сендвич прави се у две величине, у малој и великој кифли, затим се филује различитим премазима и салатама, уз прашку шунку, качкаваљ и шампињоне који се греју на плотни, па заједно са морем прилога поново загревају. Онда га халапљиво једеш ту негде око киоска са брзом храном или успут, јер ти таксиста не дозвољава да једеш у колима, да ти случајно не кане павлака или кечап на чисте пресвлаке или да не намрвиш.

Обичан сендвич, рекло би се и ништа специјално. Можда, али је корен популарности индекс сенвича заправо у карактеру Новосађана.

Надмени новосадски карактер умногоме је утицао на то да индекс сендвич постане толико популаран и да се од наизглед обичног сендвича створи малтене култ, па се некад чак назива и специјалитетом. Нешто као једна од превише ствари којима се Новосађани поносе. Неко треба да им каже да је то, заправо, обичан сендвич, мада му се мора признати да је укусан. И није више за студенте јер је, рецимо, у нека стара времена када се тек појавио, чега се сећају староседеоци Новог Сада, коштао значајно мање него данас, а сада је на неким киосцима скупљи од остале брзе хране.

Рецепт за овај сендвич проширио се по још неким градовима у Србији, али осим у првим данима након појављивања, није постао нарочита посластица. У Београду, рецимо, није никад заживео, да ли због његове обичности или чињенице да је продукт ривалског града. Јасно је да пљескавицу никад неће моћи да скине са трона, иако може лепо да те нахрани.

index-2

Људи са стране који дођу у Нови Сад, а у чијем се месту нико није досетио да украде концепт индекс сендвича, буду у фазону, шта вам је сад па то? Класична новосадска брза храна, по мом мишљењу можда настала из античке потребе Новосађана да буду другачији од других, па су измислили своју брзу храну. Запекли саламу и у сендвич додали шампињоне, па му дали име. Међутим, људи који га тек пробају, занемаре чињеницу да је то само сендвич који се спрема на мало другачији начин, па га брзо заволе. Опет наглашавам, индекс сендвич јесте укусан и добро дође кад си гладан.

Слажем се да је сендвич најбољи изум икада, а после превеликог броја поједених индекса почињем да верујем да је индекс његова усавршена верзија, нешто као ајфон 6. У крајњем случају, локалпатриотизам је одувек био присутан у Новом Саду, те не чуди колико су Новосађани поносни на своју верзију омиљене Џоијеве хране и како ће сваког туристу или бруцоша из провинције радо упутити на индекс, а неки ће чак и последње паре дати на њега.

Оправдано или не, али индекс је био и остаће један од заштитних знакова Новог Сада и узрок кршења многих дијета. Посматрано с ведрије стране, боље индекс него нека претенциозна хипстерска храна, од индекса бар нико није остао гладан.

 

Извор: Vice Srbija