Спортисти из БиХ нису се прославили на Олимпијским играма, али ће у Републику Српску ипак стићи три медаље, које ће донијети кошаркашица Саша Чађо те одбојкашице Бранкица Михајловић и Тијана Бошковић.

Њих три наступале су за селекције Србије, а највећу подршку имале су од породица иако је Рио де Жанеиро удаљен на хиљаде километара. Прошле године Чађо је у Бањалуку донијела златну медаљу са Европског првенства, а ове бронзу са највеће свјетске спортске смотре. Уједно, то је прво одличје са ОИ које долази у град на Врбасу послије 1988. године када је Слађана Голић освојила сребро на Играма у Сеулу, као и рукометаш Ермин Велић, који се окитио колајном исте боје.

– Утакмицу за треће мјесто гледало је нас тридесетак у једном кафићу, јер нисмо сви могли да станемо у стан. Када је меч завршен, једноставно нисам могла да контролишем емоције након што је моја сестра освојила медаљу. Славили смо дуго, јер ово се не дешава сваки дан и Саша је заједно са осталим ушла у легенду. Кратко смо се чуле након утакмице и у њеном гласу сам осјетила велику срећу и радост. Једва чекам да дође у Бањалуку – изјавила је сестра Саше Чађо, Вања Чађо.

Њихов отац Чедомир такође је био пресрећан.

– Сад смо на емотивном леру и не влада нека еуфорија. Утакмица је завршена како смо очекивали и чекамо Сашу да дође па да са њом прославимо овај феноменалан успјех. Она је свој посао одрадила маестрално, донијела је свјежу крв у екипу која има позитивну енергију, а све играчице се максимално залажу. Велика је ствар да спортиста из Републике Српске одради тако велики посао у екипи Србије, која је много више уређена и спорт у њој је на вишем нивоу него у Српској и БиХ. Саша није успјех систематског рада код нас, већ искључиво њеног залагања и подршке породице. Министарство породице, омладине и спорта новчано је подржало троје спортиста из РС који су наступили за БиХ у Рију, а сматрам да би и спортисти из РС који наступају за Србију требало да имају исти третман – рекао је Чађо.

Весело је било и у породици Бошковић у Билећи, а отац сребрне одбојкашице Тијане, Љупко признаје да се није много нервирао током финала. Како каже, за њега су Игре завршене послије побједе у полуфиналу против САД.

– Било је ово незаборавних десетак дана. Билећа, а вјерујем и цијела Српска, дисали су као један, баш као и наши спортисти. Не жалим превише због злата, јер сам био презадовољан пласманом у финале. Вјерујте, више сам навијао за ватерполисте, јер би била велика штета да се једна оваква генерација опростила без олимпијског злата. На срећу, све се добро завршило, а за дјевојке има времена, младе су – рекао је Бошковић.

Тијана, нажалост, ни послије финала није могла на заслужени одмор и славље због сребра.

– Чули смо се у четири часа ујутру по њиховом времену, јер је баш Тијана са Бјанком Буша два часа провела на антидопинг контроли. Ипак, на крају је све добро прошло и вјерујем да су дјевојке на најбољи начин прославиле велики успјех – рекао је Љупко.

Експедиција Србије данас би требало да стигне у Београд, а Билећани неће чекати да Тијана дође у свој град, него ће се организовано запутити у престоницу Србије.

– Колико сам чуо, ићи ће један аутобус навијача. Шта да кажем, хвала свима. Једва чекамо да стигне кофер медаља, а када прође официјелни дио, Тијана ће неколико дана провести и код куће – закључио је отац сребрне одбојкашице.

Тијанина саиграчица из националног тима Бранкица Михајловић долази из Брчког. Породица Михајловић веома емотивно је доживјела, не само финалну утакмицу са Кином, него и цијели турнир.

– Не спавамо данима. Финале смо гледали у кући и скупило нас се двадесетак. Навијали смо као да се налазимо у Рију, послије првог сета смо већ видјели злато око Бранкичиног врата, али, нажалост, то се није десило. Чули смо се са њом, све дјевојке су прилично тужне и нису могле да спавају цијелу ноћ. Мислим да нема разлога за то, јер је сребро историјски успјех и оне ће тога бити свјесне када се слегну све емоције – рекла је сестра српске одбојкашице Петра Михајловић.

Одбојкашице, као и остатак српске делегације, данас стиже у Београд, а у Брчком не могу да дочекају повратак Михајловићеве.

– Комшије, познаници и суграђани су узбуђени, готово као и ми. Телефон нам стално звони и права је лудница. Поносни смо на њу, сваку утакмицу и на клупском нивоу проживљавамо са много емоција, а њој је био сан да се појави на Олимпијским играма кад је почела да тренира са десет година. Сада је освојила медаљу, ушла у најбољи тим турнира, али би то признање радо мијењала за ону сјајнију медаљу – нагласила је Петра.

Спортисти из РС

Осим поменутих спортисткиња, са ових простора су још кајакаш Миленко Зорић, који је рођен у Санском Мосту, док су из Бањалуке тим менаџер српских кошаркашица Јадранка Тркуља, као и физиотерапеут истог тима Бранко Стојнић. Међу српским кошаркашицама је и Драгана Станковић, која је рођена у Новом Граду, али живи у Београду.

Транспарент

Навијачи фудбалског друголигаша Илићке 01 из Брчког развили су на мечу против Леотара (1:0) транспарент подршке за суграђанку Бранкицу Михајловић.

– Наш понос, наша дика, поносна је Република. Бранкица Михајловић – стајало је на транспаренту.

Извор:  Глас Српске