Piše: Janko Vujović

Kosančić Ivan, žureći da izvjesti cara Lazara o brojnosti turske vojske, leteći na konju preko ledine, im’o je tu čast da ga zaustavi policija:

– Dobar dan! Vaše isprave! Aaa Ivane, vidite, ovo je naseljeno mjesto. Dozvoljeno 30, a vi evo „lećeli“ 40.

– Možemo li se šta dogovorit’ ?

– Ne znam, vi recite.

– Piši pojas !

Ovu priču nigdje nećete naći, ali to je jedan od primjera demokratskog dogovora policije i prekrišioca. Demokratija je inače i napravljena da svako može da sve kaže i nikom ništa. Inače je i izmišljena da se uvijek, za sve svoje neuspjehe, možete pozvati na nekog iz prošlosti. Uvijek možete okriviti prošlost, jer j*** ga , znate kako je.

Utrkivanja u definicijama demokratije je zaista postalo pre***vajuće. Demokratija je vladavina prava, većine i svega ostalog što inače omogućuje pravo na slobodu, imovinu, posao i bla bla… Sve vam je to mlaćenje prazne slame. Totalitarizam, anarhija, diktatura imaju perfektne definicije. Jasno definisane, manje u teoriji – više u praksi. Kada vam dođe demokratija, sa svim onim knjigama, što bi rek’o: „Evo ga, to je to, nema dalje“. Mi živimo neki demokratski život, po svim postulatima kako i šta treba. Ali, ako kažeš nekom :“Izvini, to tako ne valja, ne ide, nije u redu to“, a on ti odgovori:“Ali to je demokratski“.

Ma nemoj. U svim ostalim režimima je lako, jašete jedan do eventualno pet ljudi, a ovamo te jaše ko stigne. Ne možeš se okrenuti, sijeva, puca sa svih strana. Prosto više ruke ne držiš na glavi, nego na zadnjici.

Ali ne, demokratija je to. Ja sam jednom bio žrtva demokratskih promjena u sopstvenoj kući. Dođem iz škole, em što sam dobio keca iz matematike, em u revoltu bacih torbu. Udari torba u saksiju, pade saksija, ode sve u tri materine. Umjesto standardnog odgovora mog oca, da se vadi vojnički opasač, sjeli su me za sto i demokratski osudili. Na tom „ročištu“ prisutni su bili ja (okrivljeni), majka i otac. Sa dva glasa ZA, nijedan protiv i uzdržan osuđen sam da moram dobiti degenek. Ali, ostavili su mi mogućnost da sam uberem prut. I to ti je tako. Džaba, mog’o sam se ja pozivati na Ženevsku konvenciju, kako se mora postupati sa zarobljenikom. Ništa nije pomoglo. Degenek ti ide, pa ti vidi.

Ali, poenta te demokratije jeste da ona dolazi iz Evropske Unije. Ok, oni bogati osnuju neki savez i to je ok. Šta će njima neke Republike Srpske, neke Bosne i Hercegovine, Srbije … I to je to. Svako ide u stalež koji mu pripada. Pa ne može Real, Barselona, Milan, Juventus i Mančester da zovnu Orašje i Leotar da uđu u savez sa njima. Ne ide. Ali, nešto je dopizdilo i toj EU pa počela da prihvata i male zemlje da uđu u savez sa njom. Sve nešto idu i primaju, kao vi ste nama bitan strateški faktor. Ali nije baš tako lako ući u nju. Osim standardnih uslova, pored ekonomije , borbe protiv korupicije i raznih drugih, ja se fokusiram na jedan specifičan uslov… E ,čim ti oni pošalju Jelka Kacina i Ketrin Ešton, znaj da nešto ne valja. Em ,vidiš li Kacina, odma’ znaj da je doš’o da pregovara oko parade ponosa. Vickasti, i uvijek nezgodini čovjek koji dolazi iz zemlje „Gorenja“, Zlatka Zahoviča i antiteze – dolazi da prosvjetli nas vječito okarkterisane međede, balvane, Balkance, da treba da se to podrži i kako je Povorka ponosa OK i kako treba raditi na prihvatanju vjenčanja istih tih iz povorke. Ma nemoj. Ketrin Ešton, kraljica maturske večeri na igrama u Stokportu iz 1971. godine , dođe sa malo finijom pričom, kako smo mi ipak međedi ali i da međedi imaju ljudske osobine. Zajedničko Kacinu i Eštonovoj jeste da im ne bih dao struju da mi popišu.

I šta sada. I šta ako se sve ovo nekad desi? Bilo bi tu mnogo problema, pogotovo među nama Hercegovcima. Doduše, ja sam gotovo siguran da bi i tu povorku morao NATO da obezbjeđuje. Drugačije nebi išlo. Ali dobro povorka ali brakovi… Tu bi već bili jadi, kada bi se ovo desilo. A i da se desi, u nekom imaginarnom svijetu, opet bi to bilo sa mnogo nekih nedoumica. Evo, daš da se vjenčaju dva muškarca, šta onda? Kapiram da bi pjesma: DANAS MAJKO ŽENIŠ SVOGA SINA, uzela primat! Onda, sva svita i pratnja na svadbi koja se pozbija u prve redove, pašenozi, đeverovi, jetrve i zaove, došlo bi do opšte konfuzije ko je šta i kako kome u srodstvu. Onda slijedeća nedoumica: Ko su svatovi sa mladine strane? Ne ,ne …mora se jasno precizirati ! Zna se, ruku na srce, da „najmutniji“ svatovi i dolaze sa mladine strane. Onda , kad dodje do govora, kako i šta tu da se uradi. Mislim, ajde mora se imati neki srceparajući govor, ali da li je normalno da se drži govor koji ce početi …“ Danas mi vama predajemo ovu ružu što smo je gajili godinama“, a kad zavrneš veo, umjesto te ruže, vidiš kljusinu od sto kila. Ne ide… Funkciju starog svata bi zamjenila funkcija „kul lika sa dugom kosom“ koji bi normalno, morao biti odjeven u nešto roze boje. Barjaktar ne bi nosio trobojku nego dugine boje i nema više jabuke, sad ide neko tropsko voće, po mogućnosti ananas.

Druga problematika su slave. Zamisli, dođeš na slavu. U ruci jedna jabuka, a dva čovjeka čekaju da čestitaš. Mislim, ajde može se ovo nekako pregrmiti kupovinom dva-tri kila jabuka i naranadža, ali nije to to. I kad dođe podne, umjesto bokala vina, ide bokal Bejlisa ili „Puškin“ vodke. I uzima domaćin i kreće: „Zdravi ste od jake slave Božije koja može da nam pomože!“ I opa… Umjesto standardne priče na slavama, tipa, rat, crkva i fudbal, pričalo bi se o odjevnim kombinacijama Adel, modnom friku Emerika Gudelja, kao i koja tašna stoji plavuši u Sex and city. Učesnici takvih slava bi ujutru prepričavali kako su se olešili bejlisom, puškin vodkom, đus vodkom, a pojedinci bi i okačili statuse tipa: Da nismo presjekli đusom, napili bi se… i obavezno ide po par tagovanja. Normalno, oni malo prisebiji bi pričali kako mu bejlis nije dobro legao jer je pederast pa je morao da pređe na Cherry. Nego sve je ovo dobro, ali zamislite šta bi kod ovakvih glava, polaznik za Božić dobio – Luj Viton roze tašnu , a u njoj peškir i čarape.

I šta sada da vam kažem. Ništa! Bolje više da ništa i ne govorim.

I ovo je dosta.