Стижемо у један од најлепших градова Републике Српске, у којем ће бити одржана трибина нашег листа „Сачувајмо српски језик”, опажајући атмосферу донекле „повишеног напона” на улицама, колоне аутомобила које промичу са страначким барјацима.

Тај метеж део је предизборне кампање уочи локалних избора у БиХ, парола које припадају свету политике, док ће у другачијем духу говорити учесници „Политикине” трибине пред пуним амфитеатром Хидроелектрана на Требишњици: Милош Ковачевић, професор Београдског, Крагујевачког и Сарајевског универзитета, Миланка Бабић, професор Универзитета у Источном Сарајеву, Јелица Стојановић, професор на Филозофском факултету у Никшићу, Срето Танасић, професор Универзитета у Нишу, и Михаило Шћепановић, професор Филолошког факултета у Београду, као и Градимир Аничић, лектор нашег листа и покретач пројекта „Сачувајмо српски језик”. Зашто је Требиње место овог сусрета? Одговор је дао Милош Ковачевић:

– Да није било Требиња, не би било ни Вуковог Дубровника.

Међутим, неизбежним ће се и у овом разговору показати пресудни утицај политике на питања језика и идентитета народа и његове државе. Како се више пута у току овог требињског сусрета могло чути, лингвисти највећу опасност по српски језик и ћирилицу, као идентитетско писмо српскога језика, виде у његовом преименовању на језике држава: на такозвани црногорски, бошњачки и хрватски језик. Небрига за матерњи језик почиње од основног образовања, па се у чињеници да ученици недељно имају више часова страних језика од часова српског налази и опасност од потискивања сопственог језика у корист других.

„Политикину” акцију подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете и културе РС, Епархија захумско-херцеговачка и епископ Григорије, као и Удружење „Ћирилица” из Требиња. Отварајући скуп, владика Григорије споменуо је предизборну вику и међустраначка надмудривања о „реалном сектору” и инвестицијама као ехо који заглушује суштинска питања једне културе и њеног језика.

– У свим тим предизборним програмима и обећањима, ниједна странка није ни поменула очување српског језика и ћирилице. У новије време све више се чује и то да треба гласати за онога ко људима обезбеди егзистенцију. Има и ту истине, међутим у Светом писму каже се да човеку мало вреди ако читав свет задобије, а при томе души својој науди. Мислим да у преносном смислу можемо рећи да су језик и писмо душа једног народа – рекао је владика Григорије.

По речима Јелице Стојановић, српски језик и ћирилица у Црној Гори доведени су готово до истребљења, у корист новог идентитета ове државе и писања њене нове историје.

– У Црној Гори је у току последње деценије извршено насиље над српским језиком, над историјским континуитетом и наслеђем, а ћирилица је сведена на најмању могућу меру. У васпитању и образовању српски језик је потпуно маргинализован, са тежњом да се сасвим изостави, прећути и забрани – истакла је Јелица Стојановић.

Ако је језик основа идентитета једног народа, онда се на основу излагања Јелице Стојановић може судити о хаосу језичког стандарда који влада у црногорским школама, у којима се учи матерњи језик, односно: српски, црногорски, хрватски, бошњачки. Образложење овакве језичке политике је да „свако има право да језик зове својим именом”, позивајући се на 20 одсто оних који су се на попису изјаснили да говоре црногорским језиком. Црногорски језик је 2007. године проглашен службеним језиком у Црној Гори, а српски, бошњачки и хрватски језици су у службеној употреби.

– Дакле, шта јесте „црногорски језик” нико није могао да зна, како тада, тако ни данас, али је било важно исфорсирати га формално правно – додала је Јелица Стојановић, уз напомену да је граматика црногорског језика преписани хрватски уџбеник за средњу школу.

После „школских” примера преименовања српског језика и лошег стања у којем је данас српски језик, посетиоци трибине постављали су многобројна питања, а највише их је било о томе како заправо да заштитимо српски језик и оне који њиме говоре. Одговор је и пре тих питања пружила професорка Миланка Бабић, нагласивши да се језички стандарди чувају најпре у оквирима државних институција, а Градимир Аничић је казао да је основни циљ „Политикине” акције да се покрене јавност и да се донесу подзаконска акта која би прецизирала члан 10. Устава Србије о употреби српског језика и ћирилице.

– Српски језик у БиХ је вишеструко угрожен, најпре преименовањем. Бошњачка језичка политика, која је у последње време врло агресивна у погледу промоције „босанства” у оквиру језика и културе, више се и не устеже да босански назив српског језика представи као језик државе Босне и Херцеговине. То се десило већ у Дејтону, самим тим што је тамошњи политички говор потписан на четири језика: на енглеском, српском, хрватском и босанском – приметила је Миланка Бабић, истичући да чак и они умеренији бошњачки лингвисти сматрају да се босанским језиком говори на читавој територији БиХ. Такође, она је говорила о општебосанском стандарду, чији је циљ да и српски језик у БиХ прогласи босанским, са мањим језичким специфичностима.

– Српска лингвистика у БиХ не сме да пристане на преименовање српског језика у босански, а ћирилицу је неопходно заштитити кроз образовни систем и политичке институције – додала је Миланка Бабић.

У име Института за српски језик обратио се Срето Танасић, а како се могло чути, управо таква институција недостаје и у БиХ. Када је говорио о Одбору за стандардизацију српског језика, Танасић је указао на то да језичка струка ипак ради свој посао и да се ставља на располагање држави у погледу језичког планирања.

Михаило Шћепановић закључио је да смо сами криви за оно што се дешава у српској језичкој политици, а Милош Ковачевић подсетио је на то да сваки дан изумире по један од језика, а да су у последњих 20 година изумрла 32 језика, према студији лингвисте Дејвида Кристала.

– Најбржи начин изумирања језика јесте његово преименовање – потврдио је Милош Ковачевић, наводећи супротан и поучан пример Грчке, која сваке године у учење грчког језика у Европи улаже више него што Срби улажу у учење српског језика на простору на којем се српски говори. Ковачевић је навео случај (о којем је и раније писао) пребацивања одговорности поводом питања о томе које се заправо министарство у Србији бави питањем српског језика.

– Један од претходних министара културе казао је на то да се Министарство културе не бави језиком, „јер култура је култура, а језик је језик”, док су у Министарству просвете и науке рекли да је Винча важнија од питања језика. Занимљиво је да је и председник владе тада сматрао да се тим проблемом баве факултети. Ако се факултети „тиме баве”, а постоји Министарство просвете и науке коме су факултети подређени, а које и не зна шта се изучава на тим факултетима, онда је јасно какав је однос према српском језику – објаснио је Ковачевић.

На овој трибини Градимир Аничић је подсетио публику и на велика имена „Политикиних” уредника и сарадника који су као ствараоци неговали српски језички израз, међу којима су били Херцеговац Дучић, затим Нушић, Сремац, Бора Станковић, Иво Андрић, Црњански, Ћопић, Исидора Секулић, Данило Киш… и значај „Политике” за српски језик и културу од 1904. године до данас.

 

Извор: Политика