Pomalo zaboravljenu priču o trebinjskom aerodromu aktuelizovao je Predsjednik RS juče, prilikom posjete Trebinju. Dodik je, osvrćući se na projekat aerodroma “Zupci”, naglasio da se, uprkos tome što su mnogi skeptični, nikada nije odustalo od te ideje, naglašavajući da konkretni dogovori slijede narednih sedmica sa jednom zainteresovanom kompanijom koja želi da bude partner u realizaciji.

“Ukoliko se dogovorimo, mi ćemo taj posao i prihvatiti”, rekao je predsjednik Dodik prenijela je agencija Srna.

 

Ovom prilikom vas podsjećamo na satirični tekst novinara Dragana Bursaća objavljenog na portalu Buka januara prošle godine, po zatvaranju kancelarija preduzeća Aerodrom Trebinje.

 

Najnoviji Eirbasov ljepotan sjekao je kristalno čisto nebo nad Balkanom. Njušku mu je krasio italik natpis „Emir Kusturica“, koji se sudarao sa arabik boldom „Etihad Air Serbia“. Koliko god Kusta bio veliki, Etihad je veći. To zna i Srbija i Vučić i Kusturica. Aluminijumska mašina klizila je na liniji Beograd-Banjaluka.

-Linija kratka, a para laka, za sebe će pilot Jovan, nedavno svršeni vršački akademac. Letač, pilot civilnog vazduhoplova, kako to stručno kažu.

-Nisu neke pare, kao što vele, za sebe će Đuro, kopilot na obuci, još uvijek akademac.

-Ajde Đuro, bre, ne seri, imaš 450 evra, a još studiraš. Em imaš mene, em ništa ne radiš. Dobro, zvrljimo tamo-ovamo, nije neki prekookeanski let, ali polako, brate mili. Mlad si, strpi se lepo. Etihad je to. Pa oni ti, bre, drže pola sveta. A, stjuardesice na probnom radu su ti loše? Pa, sve namiguju, vrckaju.

-Nisam to hteo…, skrušeno će Đuro.

-Šta nisi, gledaj malo liniju horizonta.

Đuka isturi glavu naprijed.

-Ne kroz prozor, gledaj u instrument, jebem li te glupa! Linija horizonta! Uče li vas išta na toj akademiji!? U moje vreme je bilo drugačije posve.

-Ma, uče, samo me zbunilo sve to, pa ove nove stjuardese. Pa mala Vesna, dobra je, mislim, malo sam se…

-Malo si se, malo si se…Ajde skoncentriši se, ne cijuči. Vidim ja, zatelebao si se derane, iskusno će Jovan.

Ovu veselu konverzaciju prekinu robotizovani ženski glas u slušalicama:

-Aerodromi u Banjaluci, Sarajevu, Tuzli i Mostaru blokirani su zbog magle. Dubrovačka kontrola letenja nam ne dozvoljava sletanje. Uputite se na trebinjski aerodrom. To vam je najbliže kako stoji na mapi. Hitno. Pratite uobičajenu proceduru, podesite ugao i krenite ka jugoistoku. Javite putnicima.

Muk zavlada kabinom. Par sekundi se čulo samo zvrndanje motora i podmukli seizmički tak-tak na radaru.

Prvi se pribra kopilot:

-Jovane, šefe, bogtejebo, kako ćemo u Trebinje, prije neki dan zatvorili aerodrom. Evo piše, reče Đuro, i raskrili mušemu od novina.

Jovan uključi autopilot, isključi radio, pa pogleda. I stvarno, na tintom razmrljanom papiru predstečajne hartijske novine pisalo je : „Uredbom Vlade Republike Srpske od prvog januara ove godine prestalo je sa radom Javno preduzeće “Aerodrom Trebinje”, a Privredni sud u Banjaluci donio je Odluku o brisanju trebinjskog aerodroma iz Registra privrednih subjekata.

-Ajde smiri se, paničaru jedan, oštro će pilot. Pa, vidiš da piše kako je preduzeće staro pet godina, vidiš da je uloženo milion maraka u njega. To ti je više od pola miliona evra, tupsone! Za tako mali grad kao što je Trebinje, to je brdo para. Eh, da je nama u Vršcu bilo tolike love na akademiji, sad bi leteli interkontinentale sve u 16, za sebe će sjetno Jovan.

-Ali ovde piše, sad baš ne mogu razabrati…jebem ti novine i štampariju koja ih štampa, da oni nisu, nisu…ček, ček…pokušavao je mladi Đuro da dešifruje olovno papirnatu kombinaciju linija i rošahovih mrlja. Ne mogu, šefe, ništa pročitati. Džaba, lebac mu!

-Ma, pazi mali, ja ti svaki dan čujem kako u Trebinje lete svi.  I Dodik, to im je onaj glavni i Kusta, pa avion nam se zove po njemu i Grigorije, to je onaj što je ‘teo da bude patrijarh, onaj, bre, mladi što dobro izgleda. Svi stalno lete u Trebinje i iz Trebinja.

-A, sa čim lete, ljubopitljivo će mladac?

-Traktorima, idiote! Sa čim će leteti. Imaš aerodrom, imaš zaposlene, imaš preduzeće i svi lete tamo/amo. ‘Ajde malo razmisli. Pa, avionima majmune. Doduše, malim džetovima, ali sletićemo i mi nekako. Za to su nas obučavali, samouvjereno će pilot Jova. Podesi koordinate aerodroma i počni sa manevrom skretanja.

-Evo, šefe, našao sam koordinate, sad ću sve po proceduri, veselo će Đuro, dok je gasio autopilot. A, vidite šefe, evo današnje novine isto umrljane, vidite šta se da iščitati:

Dodik ne odustaje od aerodroma u Trebinju, iako je firma izbrisana iz privrednog registra, pisalo je velikim slovima.

-Vidiš kako je, bre, sve ok, reče Jova i namignu kadetu kroz zelene Rejbanke. Šta si se bio usro’, a? Pa vidiš li očinog ti oca da Dodik ne odustaje od aerodroma, bre. Pa kad je njemu, svetskom čoveku toliko bitan, što mi da ne sletimo? A?

-Ma nisam, šefe, ništa rekao, samo Trebinje i sve to…

-Jesi, jesi, usro si se, ne moš’ mene zamlaćivati. Samo opušteno, bre. Vidiš da vladam situacijom. Tako ćeš i ti uskoro. Putnicima ništa ne govori. Hoću da se iznenade kada shvate da ne sleću u Banjaluku. Volim se šaliti, bre, takav sam čovek, a Etihad će im ionako vratiti lovu i posle magle i punjenja kerozina, pravac Banjaluka.

Nekih desetak minuta poslije, aluminijumska ptica je ponirala ka Popovom Polju. Suncem obasjani pašnjaci, oranice i prošlogodišnja posivjela vinova loza, tonuli su u suton. Vršci svjetlosti kačili su se po obroncima Leotara.

-Ne vidim baš najbolje, sunce mi udara u oči, ali čini mi se da je ono pista, pokaza pilot u pravcu Trebišnjice. Đuro, na tebe je red, obavesti putnike gde slećemo. I malo grubljim glasom. Muški. Iznenadi ih, bre. Taman nam goriva ponestaje, patronski će Jova.

-Važi, ozareno zaskviča Đuro, maši se mikrofona i reče:

Dragi putnici, pozdravlja vas kopilot Đuro Slepčević. Zbog velike magle, slećemo na trebinjski aerodrom. Dobro došli u najlepši grad Hercegovine. Okrepićemo se svi malo, pa put Banjaluke.

Sumrak je upio Eirbus, Jovu, Đuru i urlike putnika koji su poskakali kao opareni nakon ove informacije.

-Đe ćete u Trebinje, sve vam jebem, ja sam iz Trebinja, nema u nas aerodroma, vrišteći uleti u kokpit mlada stjuardesa Vesna. Diži ga, da ga ja ne dižem, pa na Ćilipe slijećite, ne zajebavajte narod!

 

Tako je od sigurne tragedije, loše informisanosti i letačke nonšalancije, putnike spasila zgodna Vesna, stjuardesa na probnom radu iz najljepšeg hercegovačkog grada. Grada za koga se priča da negdje, nekad ima aerodrom i da ga samo posebni ljudi mogu vidjeti. Negdje u sumrak ili pred zoru, kad Trebišnjica zajedno sa Suncem stvara čudesne konture na horizontu koje se odbijaju od Leotar.

Vesna je, inače, za stalno primljena u Etihadu.

 

 

Izvor: 6yka.com / Piše: Dragan Bursać