Trebinjke i Trebinjci sinoć su uživali u kniževnoj večeri Brankice Damjanović, pisca koji je danas najcitiraniji na društvenim mrežama.

Ovo književno veče bilo je poklon Turističke organizacije grada Trebinja Trebinjkama za Dan žena.

U sat i petnaest minuta druženja Brankica je istakla da joj je posebno drago da ima priliku da posjeti Trebinje i održi književno veče u gradu na Trebišnjici.

Ova dama koja je počela da piše na nagovor svoje kćerke Melanije do sad je izdala 8 knjiga. Svaki od tih naslova je posebna priča za sebe. Ipak, među publikom je poseban odjek ostavila knjiga „Rukopis mog brata“ ,koja je, kako kaže autor, svojevrsni recept za uspješan i srećan život.

Knjiga Rukopis moga brata“ je treća zbirka Brankicinih kratkih priča. Ovoj knjizi prethodile su Dobro je i Ne bih ovo mogla bez tebe, djela o kako kaže ljubavi, dobroti i saosećanju.

Drago joj je, kako je rekla sinoć da ljudi znaju o čemu piše, reaguju i osjećaju njene knjige, ali da o njoj kao ličnosti malo znaju.

Brankica je poručila svim damama koje su je sinoć sa pažnjom slušale da postoje dvije veoma bitne stvari u životu. Po njenom mišljenju to su: biti iskren prema sebi i biti budan – ne dopustiti da život prođe, a da ne živimo.

Dirljivim izlaganjem Brankica je oduševila sinoć Trebinjke, a večeras će se družiti  sa damama u Gacku.

Posebano emotivan naboj sinoć je izazvalo čitanje priče „Pismo majci“ koje je kod nekih Trebinjki natjeralo suze na oči.  Pismo majci pročitajte u nastavku.

PISMO MAJCI

Šta da ti kažem, mila? Ti ionako sve već znaš. Noćas smo te Melanija i ja pominjale; pitala je koliko bi ti sada imala godina. Osamdeset, rekoh joj. Učinilo joj se mnogo, pa brzo dodah: „Rodila me je sa 34.“ Tišinu moga sećanja milovala je pokojom rečenicom: „Znaš, deca starijih roditelja su pametnija, negde sam to pročitala… Mada (značajno me je pogledala), nije pravilo.“

Ne marim za pravila, i to već znaš. Odavno živim po svom. Mnogo sam ti zbog toga propatila i dosta platila, ali vredelo je. Pogled iz ogledala me ne prekoreva. Naprotiv.

Znaš, kad smo već kod ogledala, tata je bio u pravu kad je jednom davno, posle nekoliko čašica više, i sa suzom koja mu je pobegla, rekao: „Znaš li na koga mnogo ličiš? Na nju!“ O, da. Sva sreća, inače ne znam kako bih podnela to što nemam čak ni fotografiju sa tobom. Ovako je bolje. Ne čuvam zaleđen trenutak poziranja već ti namignem svak put kad nam se pogledi sretnu. A to nije retko. Maćeha je govorila: „Eno je opet ispred ogledala!“ Ne zna ona za moje tajne sastanke sa tobom.

Inače, svet je na rubu propasti. Tako kažu, pa već dve godine nemam televizor u stanu, da me slučajno ne uvere u to. Manipuliše se ljudima, posebno njihovim strahom, pa ne dam da me uplaše. I tu sam ista ti. Sećaš se kad si jedva izvukla živu glavu 2. aprila 1981. godine, kad si se našla među demonstrantima na ulicama Prištine? A otišla si po dzemperić, da kupiš dar sinu svoje pastorke, unuku koji je prvi put došao kod svoga dede i babe. Mi se uplašili, a ti pokazuješ džemper i nadaš se „da će mu biti taman!“

Ma, sve si znala! I to da je svet uvek na rubu propasti, ali i uvek na korak od spasenja. Taj korak može da bude baš odlazak u radnju kako bi se kupio dar za neko dete, uprkos opasnosti koja vreba sa ulice. Nepristajanje na mrak već je poen u korist svetlosti. Kad rekoh svetlost, moram i ovo da ti kažem. Znaš kako sam volela da navlačim teške zavese i uživam u tami, a ti ih svaki put kad bi ušla u sobu žustro pomerila i rekla: „Dosta ću biti u mraku kad umrem, daj mi to svetlo!“

Evo ti svetlo: Svi smo zdravi, svima je dobro. Da možeš da vidiš Jovana kako blago porumeni svaki put kad mu te pomenem. Da možeš da ga čuješ, bila bi ponosna. I na Melaniju. Ona me nekako čuva najbolje. Drži me budnom, ne da da se opustim, pa ni da se odmorim, ali ipak razumem što ti je omiljena pesma bila „Blago majci koja ćerku ima“. Sve mi znaš, rođena, sve osim jednog:

Iako kažu da si umrla, ja znam da nisi. Iako si mislila da ideš u mrak, postala si svetlost!

A znam i ja nešto. 34 godine se prisećam šta mi to najviše nedostaje. I zamisli, to nisi ti. To je ona devojčica od 12 godina koja je nestala na ovaj dan. Još je tražim i verujem da ću je naći. Za početak ću podići roletne. Svetlo će je izvući iz tame u kojoj se skriva. Pobuniće se, ali ću je zagrliti čvrsto i neću je puštati dok mi ne kaže da nije ljuta na mene što sam morala u trenu da odrastem. Kad se to desi, a hoće, obe ćemo postati cele.

Dotle, još jedan 18. april protiče u tišini. Ne u bolnom ćutanju. U zahvalnoj tišini. Vreme je ionako relativno, a smrt „neprovjerena glasina“. Sve što imamo je život. A to i nije tako malo.

HP, mart, 2019