Dobitnik prestižne nagrade “Mata Milošević”, koju studentu generacije dodeljuje Katedra za glumu na FDU, odličan je u ulogama Žirafe u seriji “Žigosani u reketu”, Murata u predstavi “Osama-Kasaba u Njujorku”, Gvozdena u „Vojnoj akademiji“, a rolom u parodiji „Influenser“ pokazao je da je njegov talenat zaista izuzetan. 

Nova nada srpske kinematografije Jovan Jovanović premlad je da bi bio njen najveći glumac, ali zbog činjenice da je visok 1,99m upisao se u najviše koje je ikad imala.

Ulogama imenjaka Jovana u filmu “Slepi putnik na brodu ludaka” Gorana Markovića i košarkaša Gorana Babića u seriji “Žigosani u reketu” stekao je popularnost i prvi nadimak Žirafa sa kojim je deci u Beogradu i rodnom Trebinju toliko zanimljiv da ciče od sreće kad ga sretnu na ulici.

Kao Murat u komadu “Osama-Kasaba u Njujorku” skrenuo je pažnju kritičara i pozorišne publike, a angažman u “Hipnozi jedne ljubavi” doneo mu je poštovanje kolega o čemu svedoče reči Ljubomira Bandovića: “Jovan Jovanović iz Trebinja je od mene na sceni napravio publiku. Uskočio je u “Hipnozu jedne ljubavi” i sad je on taj koji dolazi u moju kuću i treba da se predstavi.

Jovanović u studiju Padrino radija, Foto: HP Arhiva

Dolazi kao lutka lep i visok, u isto vreme obraća mi se glasom Gojka Šantića i nekog iz današnje generacije. I kad je progovorio, ja sam zinuo…” Nedavno je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti i dobio nagradu “Mata Milošević” koju dodeljuje Katedra za glumu studentu generacije. Uskoro ćemo ga gledati i u novom ostvarenju “Influenser”, gde je još jednom pokazao svu raskoš svog talenta.

Jovan Jovanović: Trenirajući košarku naučio sam da sačekam svoju šansu

Kako je došlo do toga da delite scenu sa Ljubomirom Bandovićem?
-Moj profesor Dragan Petrović Pele pozvao me je na početku treće godine da uskočim u “Hipnozu jedne ljubavi” kao zamena za Uroša Jakovljevića i Ivana Mihailovića, koji su zaposleni u “Ateljeu 212”, pa ne mogu toliko mnogo da odsustvuju iz matične kuće.

To je bilo vaše vatreno krštenje u pozorištu, a osim sa Ljubom i Peletom, imali ste priliku da zaigrate i sa Anicom Dobrom, Slobodanom Bodom Ninkovićem. Po čemu ćete pamtiti to iskustvo?
-Bilo mi je i zanimljivo i čudno. U smislu da sam te velikane do juče gledao na televiziji, a sada sam stajao pored njih. To su trenuci u kojima se na momenat izmestite iz stvarnosti i shvatite da živite svoj san. Mislim da taj momenat kad sam prvi put izašao na pozorišnu scenu nikada neću zaboraviti.

Da li je trema bila ista kao kad ste na početku druge godine studija debitovali u filmu Gorana Markovića “Slepi putnik na brodu ludaka”?
-Nije, različite su to vrste. Na sceni je trema bila prisutna prvih nekoliko minuta, a kod Gorana sam je imao tokom celog rada, uprkos tome što su svi bili divni prema meni, od Igora Đorđevića i Tike Stanića do Gorana Markovića. Reditelj je neverovatno bio strpljiv. Imao je razumevanja za moj prvi susret sa kamerom. Pronašli smo kompromis i sačuvao me je u tom filmu, pa kad ga danas gledam, čini mi se da niko ne bi rekao da mi je prvi. Možda pre da mi je drugi. Šalim se, naravno.

Sa koleginicom Tijanom Pečenčić u serijalu Vojna akademija

Glumu ste upisali 2015. iz drugog pokušaja?
-Zapravo, ideja da upišem glumu datira još od 2013. godine. Došao sam u Beograd sa nekim naučenim tekstovima. Igrom sudbine upoznao sam Radeta Nikolića i Sofiju Juričan i dobio sam prijatelje za ceo život. Njima sam pokazao šta sam naučio, a oni su mi rekli da je bolje da ne izlazim i da, ako me želja bude držala, dođem sledeće godine, da se zajedno spremimo. Tako je i bilo.

Koliko ste se spremali za prvi prijemni i sa čim ste izašli pred komisiju?
-Ceo maj i pola juna, a govorio sam “Iskrenu pesmu” Milana Rakića, Nušićevog “Narodnog poslanika” i monolog poručnika Tasića iz dela “Sveti Georgije ubiva aždahu”, koji sam toliko glasno izgovorao da su mi članovi komisije rekli da sve to prilagodim pozorišnim uslovima. Da ne zamišljam da ispred mene stvarno stoji pet hiljada ljudi. Šalu na stranu, verovatno je to bilo posledica treme koju sam osećao u tom trenutku. Zato sam malo spustio glas. I, ušao sam u uži krug kod Srđana Karanovića, a kad su mi, posle sedam dana rekli da nisam prošao, to je bilo jako bolno i teško za mene. Osećao sam da to što sam pokazao nije bilo uopšte loše i upravo to me “teralo” da se vratim. To, i spoznaja da mi je na sceni bilo lepo, udobno.

Koliko ste se pripremali za taj drugi put?
-Mnogo manje, dvadesetak dana.

Šta ste tada spremili?
-“Smrt trgovačkog putnika” od Artura Milera, stihove Crnjanskog “Ti i ja i svi savremeni parovi” i komediju “Zvezdana prašina” od Dušana Kovačevića. Opet sam radio sa Radetom i Sofijom.

Glumu je upisao u klasi Dragana Petrovića

Jeste li se pomolili Bogu da uspete, s obzirom na to da ste na prijemni pošli iz Crkve Svetog Marka?
-Jesam, zapalio sam sveću i otišao sam potpuno rasterećen na fakultet, svestan da me komisija poznaje, kao i da tog dana neće baš sve zavisiti od mene. Pele me je odmah pitao koliko sam visok i stvorila se prijatna atmosfera. Mada, bilo je tako i godinu dana ranije, jer kad uđeš u uži krug ideš kod svakog profesora individualno. Sećam se da sam sa Peletom lepo radio i tada, našli smo zajednički jezik. Možda je i to bio razlog zbog koga sam ponovo pokušao.

Koga ste prvo pozvali kad ste videli da su vas primili?
-Mamu. Rekao sam joj: “Uspeli smo”.

Da li se neko iz vaše porodice bavio glumom?
-Nikad niko, ali je majka njenu ljubav prema pozorištu prenela i na mene i na moju sestru Jelenu.

Pominjete mamu i sestru, a šta je sa tatom?
-Umro je kad sam imao pet godina. Imao je moždani udar.

Trenirao je košarku i odbojku. Sport ga je naučio kako u životu može da bude vođa, ali i onaj koji čuva leđa

Rođeni ste 1993. godine, kad nije bilo baš lako odrastati u Trebinju. Ipak, po čemu pamtite detinjstvo?
-Nisam se igrao puškama, ako ste na to mislili, već sa kamionima i loptom, kojoj se radujem i danas. To je ta ljubav prema sportu i zdravom takmičenju koje me je i naučilo da budem strpljiv, sačekam šansu. Sport svakako ima jako važnu ulogu u mom životu. Sa 12 godina sam igrao košarku i bio sam 12. igrač u timu, onaj najslabiji. Ali, ne zato što sam bio toliko loš, već je ta ekipa KK “Leotar”, generacija ’93. bila veoma jaka. Bili smo među prvima u Bosni i Hercegovini i bilo mi je zadovoljstvo da budem dvanaesti član. Dolazio sam na treninge i borio se da budem dvanaesti iako sam znao da nikad neću igrati na značajnoj utakmicu, da neću ja biti taj koji će nešto prelomiti. Svejedno, bilo mi je važno da budem deo tima. Naučio sam nešto što mi danas mnogo znači, a to je da osetim kad je moj trenutak, da ne uzimam ljudima kadar, ne radim nešto preko njih i borim se za svoj prostor kad mu mesto nije, već sačekam svoju šansu. U međuvremenu, prešao sam na odbojku i u klubu koji se takođe zove “Leotar” bio jedan od lidera, kapiten. I tad sam naučio te dve krajnosti, da budem vođa i onaj što čuva leđa. Sport mi je mnogo doneo.

Zbog uloge u popularnoj seiji “Žigosani u reketu” deca na ulici ga zovu Žirafa

Čega se još sećate iz tog perioda, a da nije vezano za sport?
-Trebinja, Podgorice, dede i babe, jako važnih figura u mom životu. Mnogo sam vremena provodio u Podgorici kod ujaka, tetaka, braće, sestara, koji su, svi zajedno igrali ulogu mog oca. I, tu je negde moja snaga. Volim i dalje da odem tamo i kući uvek idem preko Podgorice. Svratim kod babe, poljubim je, zagrlim ih sve i onda mogu da idem u Trebinje gde me čekaju prijatelji. Zagrlim i njih i utoliko se odmor završi, vratim se u Beograd da radim.

Trebinje je jedan od retkih gradova koji nema profesionalno pozorište, ali je rasadnik vrsnih glumaca, kakav je bio Nebojša Glogovac i kakva je Nataša Ninković. Je li tačno da ste vi prvi koji je posle nje uspeo da upiše glumu na FDU?
-Da. Trebinje, nažalost nema pozorišnu scenu. Tako da sam u Podgorici zapravo gledao najviše predstava. Moj brat od tetke mi je pravio društvo. Mislim da smo pogledali sve predstave Crnogorskog narodnog pozorišta.

Zbog jedne od njih ste i poželeli da se bavite glumom, odnosno, Dragan Mićanović je “kriv”?
-Jeste, gledao sam ga u predstavi “Konte Zanovič”, baš u Crnogroskom narodnom pozorištu i posle toga sam prvi put poželeo da budem glumac.

Sa diplomskom predstavom “Aj, Karmela” u kojoj je igrao sa koleginicom sa klase Mionom Marković, gostovao je u rodnom Trebinju

Obavezno pominjete rodni grad, ponosite se njim, a očigledno vam i nedostaje?
-Veoma sam vezan za Trebinje, a ono je takvo da se prosto morate vezati za njega. Čak i oni koji dođu na nekoliko dana to osete. Znam po mojim klasićima kojima je uvek bilo prijatno i lepo u Trebinju. Trebinje je moj dom. Utočište. Kad odem kod mame i Jece opet sam onaj mali dečak. Nekako, sve ovo u Beogradu gde toliko radim i dajem se svemu, stvori kod mene potrebu da bar malo u toku godine spavam duže, da mi neko opegla sve što treba, pripremi doručak i ručak. Mama sve to sa velikom radošću i dalje radi za mene. Trudim se i da za Božić uvek budem kod kuće, gde po tradiciji drugari i ja obilazimo jedni druge, od kuće do kuće. Pevamo, plešemo i uživamo u tome što smo konačno na okupu.

Znači, umete da pevate, znate li da svirate neki instrument?
-Išao sam na časove klavira tri godine, ali sport me je više zanimao. Trebalo je sa košarkaškim klubom da idem u Francusku ili da izađem na završini ispit iz klavira za treću godinu. Pogledao sam mamu i rekao: “Mama, ja idem u Francusku”. Nije imala ništa protiv i tako se završila moja epizoda sa klavirom. Uživam da slušam kad neko svira, ali nemam nikakvu želju da to i sam radim.

Nedavno ste u rodnom gradu gostovali sa diplomskom predstavom “Aj, Karmela”. Jeste li imali tremu?
-Kad su nas pozvali na festival “Dani malih stvari” moja koleginica Miona Marković i ja smo baš bili u škripcu sa vremenom. Ali, poželeo sam da odemo i u Trebinju smo proveli dvadesetak sati, računajući i vreme na sceni. Iako je to bio veliki put za tako malo, nije mi bilo teško. Miona je ispratila tu moju želju da odemo nakratko i da predstavu poklonimo mom gradu.

Sa Mionom dobro sarađuje još od prve godine fakulteta

Vas dvoje ste postali partneri još na fakultetu. Kako je počela vaša saradnja?
-Spojio nas je profesor Pele na prvoj godini da radimo zajedno.

Da li je Miona najviša devojka u klasi?
-Nije, to je Iva. Visoka je 1.80.

Ko je još studirao sa vama?
-Osim Mione i Ive Ilinčić to su Hana Beštić, Mina Sovtić, Srna Đenadić, Mia Jovanović, Teodora Tomašev, Luka Abramović, Marko Pavlović, Nedim Nezirović, Amar Ćorović, Miloš Rušitović i ja.

Ima li neka anegdota vezana za vas i Mionu, s obzirom na to da ste najviše zajedno radili?
-Na drugoj godini dok sam snimao “Senke nad Balkanom” u Makedoniji, Miona i ja smo imali ispit i trebalo je zajedno da probamo. Pošto smo bili udaljeni više od 500 kilometara, dogovorili smo se da je zovem tačno u ponoć i odmah smo počinjali da prolazimo tekst bez ikakvih privatnih pitanja i razgovora. To je, obično, trajalo 12 minuta. I tako smo radili cele nedelje, što je, takođe uticalo da izgradimo specifičan odnos.

Predstava “Osama – Kasaba u Njujorku” na sceni Zvezdara teatra

Kako ste izabrali diplomsku predstavu?
-Pred kraj treće godine, dok smo radili neku scenu, pitao sam je šta ćemo za diplomsku predstavu. Rekla je da moramo naći nešto i narednih tri meseca smo pročitali sve moguće duodrame, muško-ženske. “Aj, Karmela” je došla kao poslednja opcija i onda smo oboje usredsredili na nju. Ne znam da li nam se oboma toliko dopala ili više nismo mogli da tražimo, ali siguran sam da smo je radili sa mnogo ljubavi i baš smo joj se posvetili.

Koliko ste radili na njoj?
-Oko tri meseca. Mesec i nešto smo samo tekst sređivali, a onda smo ušli i u prostor. Od prve probe nam je bilo lepo i došli smo na ideju da otkupimo prava. Poslali smo pismo autoru, gospodinu Sinesteri i za izvesnu sumu novca otkupili prava na dve godine.

Koja svota je u pitanju?
-Legao nam je prvi honorar od “Žigosanih” i to je otišlo na autorska prava.

U međuvremenu, predstavu “Osama- kasaba u Njujorku” u Zvezdara teatru odigrali ste jubilarni, pedeseti put. Vama i ostalim glumcima ona je donela veliku naklonost kritike i publike. Kako biste opisali rad na njoj?
-Sjedinio nas je tekst, čija tema govori o ljubavi, smislu i suštini našeg postojanja. Čini mi se da je sve ispunjenija emocijama i verujem da što se više igra ne postaje “pohabanija”, već uzvišenija. I to je negde najveća prednost. Pritom, nemam osećaj da smo je odigrali više od nekoliko puta, ne u smislu da ne pamtim, već što se radujem svaki put iznova kad idem u pozorište.

Sa Gordanom Kičićem na setu “Senki nad Balkanom”

 

Snimali ste i “Vojnu akademiju”, kakva iskustva nosite sa tog seta?
-Zanimljiva, najkraće rečeno, bio nam je to kratki kurs JNA. Nosio sam pušku, vozio se vojnim brodovima, tenkovima, helikopterima, odnosno, radio sam stvari koje bi me, verovatno, u životu zaobišle. Ali, to je negde prednost ovog posla.

Koji vam je žanr drag i biste li mogli negde da se svrstate?
-Ne bih to radio. Naprotiv, voleo bih da ne uđem u kalup, u začarni krug sopstvenih uloga. Ako sam sad odigrao Žirafu, ne mora da znači da ću tumačiti sve štrebere koji će se ikad snimiti u Srbiji. Razumem da zbog opstanka u poslu i finansijske situacije ljudi prihvataju da igraju slične uloge, ali bar dok sam mlad, voleo bih da se okušam u više različitih zadataka. Jer, kad odigraš nešto dobro, usko te vežu za taj lik i ne misle da jednako uspešno možeš da igraš i potpunu suprotnost tog lika.

Ipak, uloge Murata i Žirafe veoma su različite?
-Tačno i kad bih i na filmu odigrao nekog Murata, bilo bi mi mnogo lakše.

Da li vam se ostvarila želja da snimate “Žigosane” u rodnom gradu?
-Nije još, ne znam da li će i kad će, to određuju produkcijski uslovi. Ali znam da su izuzetno praćeni i u Trebinju. Vidim po tome što me deca u komšiluku zovu Žirafa.

Traže li autograme?
-Desi se. Nije baš da ne mogu da hodam ulicom od popularnosti i prija mi što je tako. Ova uloga mi je donela divno iskustvo, dala mi je priliku da odigram sugrađanina i da se i na taj način zahvalim svom gradu. U drugoj sezoni mnogo više pričam o Hercegovini i ima mnogo umotvorina i hercegovačkih misli. Verujem da ce ljudima biti zanimljivo i duhovito.

Uloga košarkaša Gorana Babića otežala je posao kostimografima?
-Kad dođem na snimanje svi počnu da se žale na moju visinu, a direktori fotografije i kostimografi prvo prevrnu očima. A ja kažem da nisam visok dva, nego samo 1.99. Čak se i pogrbim malo. Šalu na stranu, ali verujem da im je teško da me spakuju u kadar i da me obuku. Kad sam došao na “Žigosane” rekao sam: “Ovo je serija o košarci, nemate pravo da se žalite”.

Jeste li razmišljali da ponesete svoju odeću i tako rešite problem? I, umete li da opeglate košulju, uključite veš mašinu, ispržite jaje?
-Umem, naravno i povremeno ponesem patike, pantalone, džempere, nije mi problem. Ali, problem je što treba da pamtim u čemu sam snimao neku scenu i da to spakujem za sledeći put, što je dupli posao i meni i njima.

Ovih dana gledaćemo vas i u filmu “Influenser”?
-Da. To je ostvarenje reditelja Branka Andrića, njegov ispitni rad, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti.

O čemu je reč?
-O dvoje ljudi koji ne pitaju za cenu, samo im je važno da postanu poznati. Glavni lik, Kima, koga tumačim, prodaje njivu u svom selu i kreće u grad u nameri da ostavri san i postane reper. Ostalo ćete videti kad pogledate film. Ko još igra u “Influenseru” i zašto je otkazana internet premijera? – Igraju Tamara Milošević, Filip Hajduković i Jana Bjelica, studenti glume, a Sofija Rajović pojavljuje se u epizodnoj ulozi. Branko se ozbiljno pozabavio temom. Premijera je zakazana za 29. januar u Domu omladine.

Iako se glumom profesionalno bavite tek tri godine, odigrali ste nekoliko zapaženih uloga. Šta ste sve morali da uradite zbog njih?
-Iskreno, nisam imao priliku da radim velike transformacije, što se fizičkog izgleda tiče, ali verujem da će vremenom i toga biti. Potrebno je vreme između dva projekta. “Žigosane” sam dobio možda i dva meseca pre snimanja, ali nisam stigao od škole i svih obaveza da se fizički dobro pripremim. Zbog toga u celoj prvoj sezoni sam na terenu kao neki slon, a ne žirafa.

Postoje zanat i tehnika koje umetnik mora da poseduje. ali najveći dar je ako ume da posmatra život

Koliko ste mogli da se “vadite” na minuli rad, jer ste ipak, trenirali košarku?
-To staro znanje je pomoglo, ali ne mogu reći da sam zadovoljan izgledom, i svakako da Žirafa ne izgleda kao košarkaš. Ali, dobro, potrudiću se da se u budućim ulogama, ako ih još bude na temu sporta, malo dovedem u red.

Jednom ste rekli da ste vi i vaši klasići, koje su već prozvali “Peletovi pilići” na fakultetu provodili i po 12 časova. Šta su vas profesori naučili?
-Niko ne može da te nauči da posmatraš život, stvari i ljude oko sebe. To je dar. Da prepoznaješ stvari, da tvoje oko vidi ljude i seti ih se kad pročita tekst, pa kroz njihovu prizmu ispriča priču, to je najveće bogatstvo za glumca. Naravno, postoje zanat i tehnika koje umetnik svakako mora da poseduje, zbog toga postoji škola, da naučiš da govoriš, hodaš, da vladaš telom i glasom u njegovom punom habitusu i da to negde bude najveća tvoja prednost, da te to ne sprečava da u tom tvom daru izvučeš najviše iz njega. Ono na šta nam je Pele najviše ukazivao je da posmatramo.

Gde vidite sebe za dve godine?
-Ne znam šta će biti za dve godine. Voleo bih da sve ide kao do sada, spontano. Možda bih samo poželeo da mi se dogodi nešto vredno u pozorištu. Tome težim, jer mnogo volim pozorište i polažem nade u njega.

 

 

 

Izvor: Indeks.rs