Број успутних продаваца на путу Требиње – Љубиње, у доњем дијелу Поповог поља, расте из године у годину.

Мале тезге са домаћим производима уз магистралу Љубињци постављају све до превоја Жегуља, на граници са Федерацијом БиХ.

Овога љета путници који су из унутрашњости РС преко Мостара и Стоца путовали на море, на петнаестак успутних тезги, нарочито на улазу у Љубиње и у самом граду, могли су да купе различите домаће производе. Осим незаобилазног меда, дувана, вина и смокава, продавци нуде и домаћи кромпир, лук, бијели лук, парадајз, али и шљиве и јабуке.

Продавци се не жале, кажу мора се од нечега живјети, а купац се увијек нађе ако је роба добра.

Blaženka Piljević

– Било је овог љета доста посла. У јеку сезоне било је и дана када сам једва стизала све да урадим са двоје мало деце – почиње причу Блаженка Пиљевић, која већ шесту годину уз магистралу продаје своје производе.

Не крије задовољство што испред куће може да допуни кућни буџет оним што је произвела њена породица.

– Продајем кромпир, лук, бијели лук, мед, вино, чајеве, џемове, сокове. Ту су и шљиве, парадајз и друго поврће. Ове године се добро продаје мед и бијели лук, који има приступачну цијену од осам марака. Црни лук иде слабо – открива Блаженка.

Наводи да је видљиво да се сваке године повећава број тезги на којима се путницима намерницима нуди домаћа роба. Са Блаженкине тезге висе и вунени приглавци, јер купци, иако препланули од сунца, знају да ће зима брзо доћи.

Јово Лечић је први пут овог љета поставио тезгу.

Jovo Lečić prodaje i rakiju

– На тезги су ракија, мед, лук, кромпир. Цијена лука је до једне КМ, а врећа кромпира од шест до осам КМ. Има и мог дувана за пушаче који траже прави херцеговачки жути лист – рекламира Лечић своје производе.

Он каже да је овог љета пут Требиње – Столац био прометан, па се могло зарадити.

– Има свакаквих купаца. Оних који само зауставе ауто и купују што им се свиди не питајући за цијену, до оних који се цјенкају не би ли јефтиније прошли – објашњава Јово.

Каже да се на његовој тезги може пробати и ракија.

– Ракијицом се части, она се не плаћа. Помажу ми мало жена и дјеца. Дођу и комшије на ракију, мало попричамо, разонодимо се, нешто се и заради – закључује Лечић, наглашавајући да се од пензије од 169 КМ не може живјети.

Извор: blic.rs