Позитивна и несвакидашња прича стиже из Невесиња. Колико значи добровољно дати дозу крви, одавно је познато презимењацима – Стајића.

Без разлике на године, њих петнаестак, ступањем у пунољетство, постајали су хуманисти. На седамнаесту, редовну годишњу акцију, у невесињску Службу за трансфузијску медицину, стигло их је осам. Остали су оправдали изостанак, уз обавезу да ће доћи и драгоцјену течност даровати наредних дана.

Драган, Милан, Жељко, Срђан, Милутин, Брано, Лазар, Славиша, Горан… списак Стајића је подужи. Браћа, стричеви, рођаци, братићи, на јединственом хуманом окупљању.

Драган је дао крв јубиларни педесети пут. Стајићи кажу да желе подићи свијест о важности добровољног даривања крви.

Ипак, да то није све, разоткрио је један од рођака.

Поводом јубиларног давања крви нашег рођака договорили смо дружење, а частиће онај ко има најмањи хемоглобин – у шали каже Срђан.

Ко је частио, нису открили, али јесу да је Милутин најстарији међу њима, те да ће се још Стајића прикључити овом хуманом чину.

Нових доза треба све више, с обзиром на то да се у новој невесињској болници раде и најсложеније операције дигестивног тракта.

– Водећи се максимом да крв треба да чека пацијента, трудимо се да припремимо довољне количине. Око 250 доза годишње не задовољава све потребе. Међутим, охрабрује чињеница да је, последњих годину-двије, хуманиста све више – истиче трансфузиолог Максим Брењо.

На питање каква је крв Стајића стиже одговор: „Нека кажу они којима је помогла“.

Извор: РТРС