Intervju reditelja Srdana Golubovića koji je dao samostalnom srpskom magazinu „Novosti“, glasilu Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba, u martu 2013. godine. Razgovarao: Davor Konjikušić.

Srđan Aleksić zvjerski je pretučen 21. januara ratne 1993. u centru Trebinja, nedaleko tržnice i policijske stanice. Branio je svoga komšiju Alena Glavovića, kojeg su napala četvorica pripadnika Vojske RS-a, bezrazložno mrzeći ljude druge vjere koji su ostali živjeti u svom gradu. Srđan je od posljedica udaraca čizmama, šakama i kundacima preminuo šest dana kasnije. Njegovi ubojice za kaznu su poslani na ratište – neki su preživjeli, neki nisu.

Inspiriran opisanim događajem, srpski redatelj Srdan Golubović, autor “Apsolutnih sto” (iz 2001.) i “Klopke” (2007.), odlučio je snimiti igrani film “Krugovi”, koji je na festivalu Sundance osvojio specijalnu nagradu žirija, a na Berlinalu, u sklopu programa Forum, nagradu ekumenskog žirija.

IZDUVANI LAŽNI HEROJI

Beogradskoj premijeri “Krugova” u Sava centru prisustvovalo je oko 4.000 gledatelja koji su ovacijama nagradili film, a aplauzom pozdravili Srđanova oca: kako je Rade Aleksić reagirao na film?

Rade Aleksić prvi je put film gledao na Festu; nisam želeo da ga gleda nezavršenog, hteo sam da ga gleda sa publikom. Njegovo prisustvo u Sava centru pomerilo je ceo događaj, koji je postao više od same premijere. Takve trenutke čovek ne može da planira, to se prosto desi.

Njemu je, pretpostavljam, sve to bilo veoma teško i verovatno je imao pomešane emocije, od potpunog očajanja do zadovoljstva da delo njegova sina ipak nije zaboravljeno, da je ostalo kao zapis za neko buduće vreme.

Sedmicu nakon Beograda, bio je i na premijeri u Podgorici i tada mi je rekao da je tek tamo film gledao opušteno, kao običan gledalac. Za njega je to bio težak i stresan trenutak, ali mislim da je vrlo zadovoljan.

Ako je nešto u toj strašnoj tragediji satisfakcija za njega, to je upravo ta publika koja se duboko identifikuje sa delom njegova sina, koje je jedan od retkih dobrih činova iz proteklog rata i moralni je putokaz za sva naša društva.

Na kraju filma jasno pokazujete ljude koji nijemo i šutke promatraju ubojstvo mladića. Kako je reagirala lokalna vlast i ljudi u Trebinju, s obzirom na to da ste snimali na autentičnoj lokaciji ubojstva?

I ima li licemjerja u tome što Milorad Dodik odjednom dodjeljuje orden Radetu Aleksiću i što su svi koji su devedesetih šutjeli sada svjesni veličine Srđanova djela?

Za priču o Srđanu Aleksiću čuo sam jako kasno, mislim tek 2007., iako sam inače prilično informisan. Javnost je za taj slučaj čula tek 14 godina pošto se dogodio. Mislim da je bilo potrebno vreme da se izduvaju lažni heroji koje nam je društvo nametalo i da dođe trenutak da Srđan postane junak sa kojim možemo da se identifikujemo.

Kada sam čuo njegovu priču, shvatio sam da je to junak koga sam čekao, da je to neko sa kime želim da se poistovetim i da je u njegovom činu esencija svega onoga šta sam osećao prema ratu. U Srbiji je bilo jako puno nas koji smo demonstrirali protiv rata i koji nikada nismo prihvatili ni Mladića, ni Karadžića, ni ikoga sličnoga kao svoje heroje.

Naprotiv, jako je puno nas koji smo tvrdili da su oni zločinci. Ipak, pametni ljudi su u manjini. Bile su demonstracije praktično svake godine, ali ništa nismo uspeli da uradimo, nažalost.

I to jeste malo pozicija doktora koga glumi Nebojša Glogovac, koji je stajao, gledao, u jednom trenutku viknuo “Hej!”, ali ustvari nije ništa uradio. Kroz lik doktora zapravo sam pričao svoju ličnu priču i priču moje generacije. I mi smo stajali i gledali i nismo ništa uradili. Da li smo mogli nešto da uradimo, nisam siguran.

Te ljude koji posmatraju i ništa ne čine nisam hteo da osuđujem. Teško je da neko izađe goloruk pred naoružane ljude. Zato je Srđan jedan jedini i zato je njegov slučaj specifičan. Jako je malo junaka kao šta je on, koji su branili drugoga od zla u sebi.

Ima puno licemerja u tim ordenima i tu se u potpunosti slažem, no mislim da je izuzetno važno da se to dešava, da ljudi koji imaju problem sa time šta je Srđan uradio ne smeju to javno da kažu. To je dobro. Široj javnosti ipak se nameću neke vrednosti. Ne znam kako će film biti prihvaćen u Trebinju, ali znam kako je bilo za vreme snimanja.

SNIMANJE NA MJESTU ZLOČINA

Da, za vrijeme snimanja napravili ste i svojevrsni performans u zajednici koja zna za priču, ali mnogi je se ne žele sjećati?

Želeo sam da snimam upravo na mestu gde je Srđan ubijen, smatrao sam da je to jedino pošteno prema njemu i da je to na neki način katarzično. Reakcije su bile veoma podeljene, od onih koji su apsolutno razumeli i prihvatali to šta radimo, do onih koji su smatrali da je reč o još jednom antisrpskom filmu.

Čim sam se našao sa članovima Udruženja boraca, rekao sam im da to apsolutno nije antisrpski film i to zato šta je Srđanov čin najpatriotskiji mogući: kazao sam da ne mogu da branim trojicu ljudi koji su brutalno, zverski ubili čoveka na ulici, kojegod nacionalnosti bili. Za mene su oni zločinci i ubice, i ne interesuje me koje su nacije. Mislim da je užasno važno da se fim prikaže u Trebinju i da ljudi koji onde žive, koji su znali Srđana, taj film vide.

Imate li informacije o tome što je s ubojicama, jesu li na slobodi?

Bila su četvorica, jedan se pokajao na samom suđenju, ali je poginuo na ratištu, kamo su svi nakon osude poslani. U filmu sam iskoristio taj momenat i zamenio vođu grupe sa njegovim ocem, koga glumi Nemanja Rakočević.

Jednog ubicu sretao sam u Trebinju svaki dan, dolazio je i na snimanje – stajao bi pored nas i posmatrao. Veliki je to pritisak bio. Prilazio bi mi u kafiću, sedao do mene i pričao mi neku svoju priču, koju sam izbegavao. Čak su mu neki ljudi govorili da nam objasni kako je to zapravo bilo…

Na samom trebinjskom trgu i po lokalima bilo je puno ljudi koji su nam pomogli i koji su jako dobro znali zašto je ta priča za sve njih veoma važna. Ljudi koji su bili protiv našeg snimanja uvek su puno glasniji, iako su u manjini, od onih koji su bili za to šta smo radili.

Mislim da je ta napetost ipak bila jako dobra za film i da je proizvela jednu vrstu besa i kod mene i kod glumaca. Stvorila je svojevrsnu tenziju i ona se jako dobro prenela na ono šta se dešava u kadru.

Mogu li “Krugovi” pridonijeti pomirenju na ovim prostorima?

Mislim da ne mogu. Svi ljudi koji se bave umetnošću i smatraju da ona može bilo čemu da doprinese, imaju jednu ogromnu iluziju. Sa druge strane, umetnost ima mogućnost da utiče na podsvest ljudi, da ih duhovno hrani i čini boljima. To je dovoljno.

Ne verujem u to da umetnost može učiniti nešto za pomirenje, pogotovo ne na našim prostorima, gde je uloga kulture toliko devastirana. Možemo vrlo malo popraviti ono šta političari svakodnevno kvare.

TONEMO SVE DUBLJE

Smatrate li da današnji političari imaju problema s kulturom i suvremenom umjetnošću koja kritički propituje društvo? Možemo li time tumačiti i nedavnu odluku Vlade Srbije da ukine sufinanciranje filmova?

Mislim da političari ne vole savremenu umetnost, jer ona u sebi ima subverzivnost i ne postoji bez društvene kritike. Film je čak najbliži njihovoj percepciji, mislim da ih mnogo manje zanimaju subverzivnost i kritika na nekoj, recimo, likovnoj izložbi.

U jednom estradizovanom društvu izložba nije toliko važna, a premijera filma pred 4.000 ljudi ipak nije marginalan događaj. Političari u Srbiji već tradicionalno ulažu u zagrobnu kulturu, manastire, spomenike, to ih ništa ne košta. A savremenu umetnost ne mogu da kontrolišu i ne znaju u kom pravcu ona može da ide.

Šta se finansiranja kinematografije tiče, mislim da je to jasan znak ljudima koji se u ovoj zemlji bave filmom da se aktuelnoj vlasti ne dopada određena vrsta društvene kritike, aktivizma i izbora tema. Voleli bi zašećerenu sliku srpske stvarnosti, no naša je stvarnost sve osim slatka: ona je mnogo gora nego šta je predstavljamo u svojim filmovima. U poslednjih šest godina filmovi te neke srednje generacije polučili su uspehe za koje mislim da su veoma relevantni.

Rekli ste da su “Krugovi” vaš posljednji film na temu devedesetih?

Teme koje su danas oko nas jako su zanimljive i intrigantne. Stvarnost je zanimljivija od filmova. Devedesetima smo se bavili zato šta je to ipak vreme koje nas je obeležilo. Kada je krenuo rat, imao sam tek 19 godina, kada se sve završilo, imao sam već 27. Rat je neminovno obeležio moj život, no mislim da sam zatvorio tu knjigu. Zato je ovaj film bio i neka moja psihoterapija.

Hoćete reći da je i danas, kao što bi rekao režiser i profesor Janko Baljak, dovoljno staviti kameru na prozor i snimiti film?

U trenutku ubistva Zorana Đinđića imali smo nadu, ali to se izgubilo. Tih godina imali smo jako puno energije i nade. Nažalost, sve se vratilo; naša se stvarnost nije mnogo pomerila od devedesetih. Tužno je da se čovek na sve to navikne, da ti to postane normalna stvar.

Ovde je normalno da se, kada vidiš nekoga ko divlja u autu, jednostavno skloniš i skreneš. U svakom smislu tonemo sve dublje, srpsko društvo sve više tone. Ovaj film je namenjen svima nama, da nam probudi nadu bar na jedno veče, ako ne na narednih par dana. Ako u tome uspe, to je već velika stvar.

OVO NIJE POLITIČKI FILM

Kako to da Srđanovog oca u filmu glumi Aleksandar Berček, koji je bio itekako aktivan u Miloševićevom SPS-u i koji se, kao upravnik Narodnog pozorišta, devedesetih grubo odnosio prema kolegama, od kojih su mnogi, poput Svetlane Bojković, Bogdana Diklića i Ašhen Ataljanc, napustili tu kuću?

Reditelj sam koga ideološka pozadina glumaca preterano ne interesuje. Stvaranje filma nova je poetska stvarnost: ako je ljudi koji u njoj učestvuju prihvataju bez rezerve i punog srca, nemam problem s njihovom ideologijom.

Naravno da ne bih mogao da radim s nekim za koga mislim da su mu moralni stavovi apsolutno suprotni mojima. Prvi put kada sam razgovarao sa Berčekom, shvatio sam da je scenario “Krugova” odmah pročitao na pravi način. U njemu je pronašao sebe i svoju priliku da učestvuje u nečemu šta jeste priča o iskupljenju.

Verujem da svi ljudi imaju svoju prošlost i neke pogrešne stvari, poteze i greške u mišljenju, ali ne volim da ja budem arbitar. Ne zameram ljudima koji su bili u Miloševićevoj stranci, iako sam bio veoma protiv toga, protiv toga sam demonstrirao i bio hapšen.

Svako ima pravo na svoje odluke i na pravo da tu odluku promeni, osim onih koji su evidentno nanosili veliko zlo i činili zločin. Mislim da to glumci i umetnici nisu radili, ako izuzmemo jednog pisca. Ima reditelja koji rade samo sa glumcima sa kojima se veoma dobro ideološki razumeju.

Recimo, to radi Oliver Frljić u pozorištu i to je jedna vrsta rediteljskog postupka: iz pozicije estetike koju on zastupa, estetike preispitivanja i provokacije, to je apsolutno neophodno, kao u njegovoj predstavi “Đinđić”. Ovo nije politički film.

Zašto tako često naglašavate da “Krugovi” nisu politički film, kada je njegova osnova moralna, ali i politička?

Neki su nas festivali odbili, poput Kana i Venecije, jer filmu fali politička dimenzija. Zašto nisam hteo da pravim politički film? Zato šta zaista duboko verujem da čin Srđana Aleksića nije politički. Ima politički prizvuk i pozadinu, ali on je pre svega zaštitio progonjenog, nezaštićenog čoveka, u sredini gde mu nije bilo spasa. Sa druge strane, štitio je svoga komšiju.

To je osnovni nivo, zbog čega mislim da je njegovo delo nadnacionalno i nadversko. Cela priča ima politički prizvuk, ona je važna i prilično menja kontekst, no svi smo mi politička bića, jer je politika toliko važan element našeg života.