Princ Marko Mrnjavčević je bio oličenje pravog srednjovekovnog viteza, odanog svom narodu i veri, ali i čovek „od krvi i mesa” koji se venčavao tri puta, i to dva puta sa istom ženom, imao dete, putovao, čitao, išao u lov…

Kraljević Marko je najpoznatiji srpski epski junak, pominje se u predanjima svih južnoslovenskih naroda, međutim, da li je bio i stvarna istorijska ličnost? Marko Aleksić, istoričar i magistar arheologije, posle opsežnog istraživanja ne samo da je dokazao njegovo postojanje, već je prvi put, u svojoj knjizi „Marko Kraljević, čovek koji je postao legenda” ispričao celu, istinitu priču o hrabrom i plemenitom srednjovekovnom vitezu Marku Mrnjavčeviću, njegovom životu i dobu.

 

 

Aleksić je pokazao da „mračni” srednji vek u Srbiji i nije bio baš tako mračan, naprotiv. Naša je zemlja tada grabila napred krupnim koracima, širila granice i vidike, udoban život nije bio samo privilegija vlastele, a u vreme rođenja budućeg princa Marka (oko 1335–1340. godine) srpsko plemstvo i celo društvo je po kulturi, obrazovanju i manirima spadalo među najuzornije u Evropi.

1. Ko je, zaista, bio Marko Kraljević, i kako je postao – legenda?

Za mene je najveće otkriće bilo do koje mere možemo da rekonstruišemo njegov život i ličnost. Istraživanja su dokazala da je bio pravi srednjovekovni vitez i vladar, za razliku od Markovog epskog, arhetipskog neprijatelja Turčina Muse Kesedžije, koji je verovatno nastao prema liku jednog od Bajazitovih sinova, rođenog mnogo kasnije. Tako je Marko sebe doživljavao, a tako su ga doživljavali i njegovi savremenici. Još za života je stekao poštovanje širom naših prostora, i zato je ubrzo nakon pogibije 1395. počeo da prerasta u legendu.

2. U čemu se istina o njemu razlikuje od mitova, ili obrnuto?

U epskom Marku Kraljeviću nalaze se različiti slojevi. Sa jedne strane, on je – poput, na primer, antičkih heroja Herakla ili Ahila – junak velike snage ali i neobuzdane prirode, pa tako ore carske drumove, pije uz ramazan vino, rasteruje Turke na buljuke i tera cara do duvara… Ali on u našem narodnom predanju ima i osobine pravog srednjovekovnog viteza: „ne sudi ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga i knjigama starostavnim” i veruje da mu je bolje „izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu”. Upravo ovo su, inače, osnovni principi srednjovekovnog viteštva. Vitezovi su i nastali kao zaštitnici vere, pravde i nejakih, i negovali su ideal siromaštva, po čemu su bili vojnički ekvivalent monasima. Suština viteškog morala zasnivala se na hrišćanskim načelima tog vremena, što su zapravo opšteljudske vrednosti koje i danas simbolizuju viteštvo. Istorijski Marko se rukovodio tim načelima.

3. On je srpski epski junak, ali ga „prisvajaju” i neki okolni narodi. Po čemu je „njihov” Marko drugačiji od „našeg”?

Marko Kraljević je naš nacionalni junak, ali su ga prihvatili i okolni narodi kao deo svoje kulture. Pesme o njemu su se još u 19. veku pevale i zabeležene su na širokom prostoru od južnih Alpa do Crnog mora, tako da predstavlja regionalni kulturni fenomen, na sličan način na koji danas nastaju globalni kulturni fenomeni. To nije prisvajanje, već pre priznanje nekoj kulturi da može uspešno da uspostavlja veze sa drugim sredinama i da se u pozitivnom smislu nametne kao nosilac opštih vrednosti. Danas je u nauci neosporno da istorijski Marko Kraljević, kao i njegova porodica Mrnjavčevića, pripadaju srpskoj kulturnoj i državnoj tradiciji, ali je, sa druge strane, epski Marko junak svih Južnih Slovena, na način kako su oni u prošlosti vekovima doživljavali svoju bliskost i zajednički identitet. Njegov lik je izrastao u najveći ep naših prostora i čuva sećanje na jedno herojsko doba, kada je ovdašnje društvo ostvarilo vrhunske domete i najveća kulturna i civilizacijska dostignuća Južnih Slovena. Marko Kraljević zapravo simbolizuje jedinstvo ovdašnjih naroda na srednjovekovni način, kada smo mogli samostalnije da se povezujemo i kada nisu postojale podele na „našeg” i „njihovog”, ili nam ih barem nisu tumačili drugi, niti to činili tako isključivo kako što to čine danas.

 

Marko Kraljević zapravo simbolizuje jedinstvo ovdašnjih naroda na srednjovekovni način, kada smo mogli samostalnije da se povezujemo i kada nisu postojale podele na „našeg” i „njihovog”, ili nam ih barem nisu tumačili drugi, niti to činili tako isključivo kako što to čine danas.

4. Koje ste detalje iz privatnog Markovog života posebno obradili u knjizi, i da li ste neke izostavili, možda kao neproverene?

Knjiga je zamišljena da pruži istorijske činjenice i najnovija saznanja na popularan, ali pre svega naučni način, što znači da nisam ništa izostavljao zato što bi to eventualno bilo (ne)povoljno iz bilo kog razloga. Trudio sam se da ne bežim ni od jednog pitanja, već naprotiv, da im idem u susret. Jedno od najzanimljivijih jeste privatan život Marka Mrnjavčevića. Sad znamo da se ženio najmanje tri puta, i to dva puta jednom istom ženom, što je gotovo nezabeležen slučaj u srednjem veku! Njegovi bračni odnosi su bili, recimo to tako, složeni, a neke scene i događaji ostavili su traga u narodnom predanju čak i u udaljenom Dubrovniku, gde su se prepričavali njihovi detalji. Prvi put je istražena i biografija njegove žene Jelene, i upravo to nam otkriva neke potpuno neočekivane podatke o našem junaku. Do sada su se i nauka i narodno predanje gotovo bez izuzetka slagali da Marko Kraljević nije imao potomke, međutim pokazalo se da je on sa Jelenom najverovatnije imao bar jedno dete, ćerku po imenu Irena.

5. Tragajući za istinom o Marku Kraljeviću otkrili ste i neke pogrešne predstave o njemu kao istorijskoj ličnosti, o nekim njegovim savremenicima i tom dobu?

Mi smo sredina koja veoma voli istoriju, posebno srednjovekovnu, ali još je prisutan stereotip o „mračnom” srednjem veku. Zato sam želeo da na temelju novih istraživanja osvetlim epohu Marka Kraljevića i naše srednjovekovno društvo na svež i razumljiv način, onako kako se danas srednji vek predstavlja u svetu, obuhvatajući i neke složenije društvene teme kao što su porodični odnosi, položaj žene u društvu i slično. Pokazalo se da postoji puno toga novog i zanimljivog, ali i da o našem junaku imamo lošije mišljenje nego što on to možda zaslužuje. Jedna od najčešćih tvrdnji je da je bio turski vazal. Međutim, neki do sada nedovoljno poznati podaci iz turskih izvora ukazuju da je on zapravo najveći deo svoje vladavine proveo uspešno čuvajući svoju samostalnost. Postao je turski vazal tek onda kada su svi drugi hrišćanski vladari oko njega to već bili, i kada je to predstavljalo jedini preostali način da pomogne svom narodu.

6. Kakav je bio odnos Marka prema Turcima, srpskoj vlasteli, susednim vladarima?

Kad je, posle pogibije oca Vukašina i strica Uglješe 1371. godine, stupio na vlast u svojoj državi, Marko se suočio sa velikim iskušenjima. Pored napada Turaka, susedi su mu oduzimali posede i važne gradove, pa je i njegova vlastela počela da ga napušta. Uz sve to, desio se i konačni razlaz sa ženom Jelenom, koja je otišla kod svog brata Tome Preljubovića i sa sobom je povela njihovu ćerku. Međutim, kada je godinu dana kasnije umrla Tomina ćerka, Marko je pokazao razumevanje za bivšeg šuraka i dozvolio je da neke posede koji su se nalazili u državi Mrnjavčevića priloži svetogorskom manastiru u ime svoje pokojne ćerke. Ovaj gest, kao i njegovo držanje prema drugim susedima, svedoči da je bio mudar i pomirljiv vladar. Zbog toga je stekao široko poštovanje savremenika. O tome govori i podatak da su sačuvane i njegove poslednje reči. Čuo ih je i zapamtio mladi Stefan Lazarević, koji se tog 17. maja 1395. godine borio rame uz rame kraj Marka Kraljevića u bici na Rovinama. Obraćajući se svom starom ratnom drugu Konstantinu Dragašu, Marko je rekao: „Ja molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu!” Ova poruka nam otkriva čoveka koji se i u kritičnim trenucima trudio da poštuje principe viteštva i ostane odan svom narodu.

7. U knjizi citirate mnoge narodne stihove o Marku Kraljeviću i Mrnjavčevićima, pa i kletvu kralja Vukašina: „Sine Marko, da te Bog ubije, ti nemao groba ni poroda!” Zna li se, ipak, gde počiva?

Očevo prokletstvo se u tom delu zaista ispunilo. Marko, doduše, jeste imao poroda, ali do danas nije otkriveno mesto gde je sahranjen. Prema narodnom predanju, njegov je grob na Svetoj gori, u manastiru Hilandar; neki raniji istraživači su smatrali da je on u Markovom manastiru, zadužbini porodice Mrnjavčević; Dubrovčanin Marko Orbin tvrdio je početkom 17. veka da Marko Kraljević počiva u manastiru Blačanima kraj Skoplja… Činjenica je, međutim, da je doživeo istu sudbinu kao i njegovi otac, stric i braća, koji su takođe poginuli daleko od kuće i ne znaju im se grobovi. S druge strane, upravo to je omogućilo mitskom Marku – kao i mnogim drugim junacima u raznim svetskim kulturama – da se, nesputan materijalnim tragovima, pa ni grobom, slobodno vine u nebesa i legendu.

8. Kako je živela vlastela na srpskom srednjovekovnom dvoru, a kako običan narod?

Zahvaljujući napretku nauke, sada znamo mnogo više o srpskom srednjovekovnom društvu nego pre, na primer, deset ili dvadeset godina. Na našem tlu rudarstvo ima veoma dugu i bogatu tradiciju, a u srednjem veku Srbija je bila jedan od vodećih proizvođača srebra u Evropi. Ova privredna grana je predstavljala vrhunsku tehnologiju tog doba i omogućavala je ekonomski napredak zemlje. Arheološka i druga istorijska građa pokazuju da nisu samo vladar i plemstvo imali visok životni standard, već da se i na selu i po manjim mestima živelo pristojno, pa čak i lagodno. O tome svedoče i monumentalni nadgrobni stećci koji pokazuju da je i obično seosko stanovništvo moglo sebi da priušti ovako skupe spomenike, dok ukrasi na njima ilustruju svakodnevnu materijalnu kulturu tog doba. Pored ostalog i to da su viteški turniri i običaji bili popularni širom zemlje, i da očigledno nisu bili samo privilegija plemstva. U ovo vreme naglo se razvijaju i naši gradovi, a stanovnici su, kao i u zapadnoj Evropi, težili ekonomskim i pravnim slobodama. Pored moderne odeće i luksuznog nakita, saznajemo i sve više detalja o muzici i zabavama naših ljudi, ishrani i jelima ili medicini koja je u tadašnjoj Srbiji takođe bila vrlo razvijena. Naši ljudi su posebno voleli muziku i pevali su često i u raznim prilikama, bez mnogo razlike među staležima, naročito tokom dugih karavanskih putovanja, na konju ili pešice, o poljskim radovima, kod stoke i u raznim drugim prilikama. Muzičari su dolazili iz raznih zemalja, a domaći su najčešće svirali trubu i nastupali u grupama, danas bi rekli orkestrima.

9. Osim „junačkog srca”, srpski vitezovi su morali da imaju i dobru opremu i savremeno oružje. Kraljević Marko je, recimo, koristio svoj čuveni buzdovan, ali i mač – nasuprot turskoj sablji?

Srbija je raspolagala i mnogim vodećim tehnološkim dostignućima tog doba. Na primer, jedan od prvih poznatih majstora javnih mehaničkih časovnika u svetu bio je Lazar Hilandarac, poreklom iz Prizrena, savremenik Marka Kraljevića. U njegovo vreme kod nas je počela i upotreba najstarijeg vatrenog oružja. Pošto je moja uža specijalnost srednjovekovno oružje i vojska, dosta pažnje sam posvetio novim otkrićima iz ove oblasti: sad možemo da rekonstruišemo kompletnu opremu jednog srpskog viteza iz vremena Marka Kraljevića. Naši kovači su stvorili i posebnu vrstu velikog viteškog mača koji se zvao srpski mač, a prvi put pod tim imenom se pominje u izvorima upravo u Markovo vreme i nema sumnje da je on umeo da rukuje njime.

10. Po čemu se (još) isticala srpska država tog vremena?

Nova otkrića pokazuju da su naši preci, osim manastira i drugih spomenika koji danas predstavljaju najveće domete svetske kulturne baštine, i u drugim sferama života izgradili uređeno i civilizovano društvo. Mislim da epski lik Marka Kraljevića upravo to pokušava da nam poruči, da nas ohrabri i ulije nam samopouzdanje da i danas budemo uspešni i zadovoljni kao što su to oni nekada bili.

 

Jelena, Jelisaveta i Jefimija
Mrnjavčevići su, kao i druge srpske i evropske srednjovekovne plemićke porodice, imali porodični grb. Na njemu se nalazio i jedan ženski lik, koji nosi naušnice istog tipa kao i one kakve ima Markova majka na njenom jedinom sačuvanom portretu. A upravo ovakve naušnice otkrivene su i u ostavi skupocenog ženskog nakita iz vremena Marka Kraljevića, koja je iskopana u njegovoj prestonici – Markovoj varoši u Prilepu. Ovo jedinstveno blago, koje se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, moglo je pripadati samo nekoj vladarki ili visokoj plemkinji, zbog čega se opravdano vezuje upravo za kraljicu Jelenu. Ona je zauzimala posebno mesto u porodici, o čemu svedoči i to što ju je njen muž, kralj Vukašin, navodio uz sebe u službenim dokumentima, i to po nadimku Lena, što je redak gest pažnje. Posle njegove pogibije ona se zamonašila, ali suprotno uobičajenoj slici o srednjovekovnim ženama monahinjama, ostala je veoma aktivna u društvenom životu, imala je svoje posede, dvor i kovala je novac sa svojim imenom. Oslovljavali su je kao kraljicu Jelenu i monahinju Jelisavetu, a u javnosti se pojavljivala u haljini i sa krunom na glavi. Žena još jednog Mrnjavčevića, Markovog strica Uglješe, takođe je ostavila dubok trag u istoriji, koja je pamti po njenom monaškom imenu Jefimija. Ova izuzetna žena velikog talenta i radoznalosti, još u mladosti je stekla vrhunsko obrazovanje, pa iako je drugi deo svog života provela bez političke moći, sredina ju je poštovala sve do njene smrti, preko trideset godina. Jefimijina dela je svrstavaju među najistaknutije umetnice srednjovekovne Evrope, a njen primer pokazuje ne samo da su tada u našem društvu i žene imale pristup vrhunskom obrazovanju i razvijale svoja interesovanja, već i da su mogle javno da ih ispoljavaju i da za to uživaju priznanje u svojoj sredini.
Izvor: Politika