Slaviša Kuljanin pilot je avio kompanije „American Airlines“, jedan od rijetkih Srba u Americi koji se bavi ovim teškim i zahtjevnim poslom.

Kada je iz Hadžića kraj Sarajeva, preko Beograda, u kome je završio Mašinski fakultet, došao u Rokford, predgrađe Čikaga, nije ni sanjao da će jednog dana letjeti put visina i tako graditi karijeru, zarađivati za hljeb.

„Došao sam te 1997. u Rokford, prvo sam radio kao obično tehničko osoblje u firmama, kasnije sam zahvaljujući jednom našem čoveku, inžinjeru koji je tu radio, Majku Mihajloviću, dobio i prvi inženjerski posao. Menjao sam poslove u struci i na kraju odlučio da krenem sasvim drugim putem, da postanem pilot“, priča Slaviša.

On objašnjava i kako je sve počelo i kako je na kraju pilotiranje postalo njegova profesija.

„Pilotiranjem sam počeo da se bavim iz hobija, a onda je to postala moja profesija. Za početak, treba ti dozvola za privatne letove, a posle toga polažeš za one komercijalne. Čovek treba da uloži dosta novca i truda da bi postao pilot. Počinješ sa malim avionima, ‘cesnama’ i ‘pajperima’, 3-4 sedišta. Kad to iskustvo stekneš, onda ideš dalje…“, kaže Slaviša.

On kaže da je nakon pet godina odlučio da pređe stepenicu više i da pilotiranje postane njegov poziv.

„Uzelo mi je dosta vremena da završim sve. U principu, procedura može da traje godinu i po dana, a može da potraje i celih pet godina, sve zavisi od toga koliko novca imaš na raspolaganju i koliko želiš da ulažeš u sebe“, priča Slaviša, prenosi „SerbianTimes“.

Ovaj pilot ističe da je za dozvolu potrebno dosta novca.

„Za privatnu dozvolu je potrebno između 40-50.000 dolara, a trošak za profesionalnu dozvolu, komercijalne letove izađe i na 100.000 dolara. Naravno, nije to jedini trošak, jer je potrebno i dosta vremena, časova leta, da bi mogao da počneš da radiš. Kreće se od manjih, regionalnih avio-kompanija, sa avionima od 50 sedišta, ali i za posao u tim kompanijama treba ti da imaš najmanje 1.500 sati leta. Ja sam 1999.godine počeo da letim i trebalo mi je osam godina da skupim dovoljno časova leta da bih mogao da konkurišem za radno mesto. Evo već četrnaestu godinu letim za American airlines, trenutno vozim Boing 737. Vozim tzv. domaće letove, znači Amerika i Kanada“, kaže Slaviša.

On kaže da nema mnogo Srba koji se u Americi bave poslom.

„Nema ih mnogo. Jedan na koga sam slučajno naleteo radeći kao pilot je na kraju postao i moj kum. Ukupno sam sreo samo nekoliko Srba koji se bave ovim poslom, i uglavnom žive na Floridi“, ističe Kuljanin.

Na konstataciju da „naši piloti uglavnom voze kamione“, Slaviša je uz osmijeh odgovorio da je to sličan posao.

„Da (smijeh). To je po mnogo čemu sličan posao, sličan stil života. Ali generalno nema mnogo naših ljudi. Od 15.000 zaposlenih u American Airlines ima samo dvoje ili troje naših“, naglašava Kuljanin.

On ističe da je zadovoljan svojim poslom, te da mu nije teško da pilotira velikim letjelicama.

„Meni je taj posao sada lak i jednostavan. Ali treba puno novca i truda da uložiš da bi došao na neki nivo, godine su u pitanju. Posle toga sve je lakše. Ne moraš da imaš neki poseban talenat ili veštinu da bi vozio avion. Samo treba da budeš posvećen i uspeh će doći sam po sebi“, priča Slaviša.

Međutim, kaže da ne zna da li će do penzije raditi ovaj posao.

„Dovoljno je da imaš nekih zdravstvenih problema i možeš da izgubiš posao. Svakih 6 meseci ideš na zdravstveni pregled od koga sve zavisi. Takođe, dosta zavisi od situacije na tržištu, kompanije nekad otpuštaju zaposlene kada žele da smanje troškove. Piloti su trenutno deficitarna roba, vrlo su traženi, ali nije uvek bilo tako. Potražnja ciklično raste i pada, poslednjih deset godina smo bili traženi, deset godina pre toga niko nije zapošljavao pilote. Tako vam je to, Amerika, tržište…“, zaključuje Slaviša.

Izvor: Nezavisne novine