Полагањем цвијећа и паљењем свијећа на споменике браниоцима Требиња у периоду од 1991-1995. године обиљежено је 25 година од почетка рата на територији тадашње општине Требиње. У селу Хум , на путу ка Дубровнику, служен је и помен погинулим браниоцима Требиња и Републике Српске.

Не смијемо их никада заборавити, јер су они уткали своје животе у темеље наше Републике и слободу коју имамо- поручују њихови саборци.

Миодраг Вишњић први је рањеник Требиња. Страдао је управо тог кобног 1. октобра 1991. године када је хрватски ЗНГ напао територију општине Требиње.
Рањен је у обје ноге. Посљедице рањавања има и данас. Тога дана изгубио је шест другова.

– Граната је пала међу нас. Сви су погинули а ја сам остао жив. Трауме ће остати док сам жив, каже Миодраг.

1992. Вишњић је на ратишту изгубио брата.

Двије године касније, 1994. погинуо је и Миленко Пешикан, такође припадник Требињске бригаде. Његов син Саша имао је 15 година и сјећа се тог ратног ужаса. Зато данас, као предсједник Удружења дјеце погинулих бораца „Насљеђе“ позива на јединство и саборност српског народа: „Овај пут позивам на јединство и да се сјете њихове жртве као вјечног упозорења да морају бити јединствени када се ради о РС, нашем народу, јер једино тако можемо опстати.“

На данашњи дан, прије 25 година, на Иваници, на граници између тадашње општине Требиње и Дубровника, почео је рат на овом простору и пале су прве жртве на територији Требиња. Нападнути смо и морали смо се бранити. Оне који су уткали животе у нашу слободу не смијемо заборавити-поручују борци Требињске бригаде.

На Дубровачко-требињском ратишту у посљедњем одбрамбено отаџбинском рату погинула су 373 борца, од чега је 258 Требињаца.

Извор: РТРС