Четврто издање Фестивала медитеранског и европског филма у Требињу завршено је у знаку Радета Шербеџије, коме је додијељена награда „Златни платан“, а потом је приказан и филм његовог сина Данила „Седамдесет два дана“, у коме и он игра.

 

Доајен еx-yу глумишта се у Требињу задржао кратко, на путу између Сарајево филм фестивала и дубровачког приказивања „Антигоне“, али је почетком године најавио дужи боравак у Требињу.

Иако је у свом шаљивом стилу најприје казао „да је мало забринут јер је у посљедње вријеме почео добијати награде за животно дјело“, Шербеџија додаје да је свака награда за њега важна и да подсјећа да се треба живјети за јединство и мир, да треба славити умјетност и славити живот.

Позивајући се на један од стихова Бертолда Брехта написаних уочи Другог свјетског рата, који каже да живимо у заиста тешким временима, Шербеџија додаје да је страшна чињеница да су се та тешка времена продужила и проширила по свијету и до дана данашњих, стварајући дивљу ријеку, у чему је умјетност и нада и спас.

„Обично се награде додјељују у неким добрим и лијепим временима у животима људи, као што је било у Старој Грчкој, као признање и похвала животу, радост братству – како би рекао Дучићев пријатељ Тин Ујевић, тако да и ова награда, и овај фестивал, и свака написана пјесма, и сваки покушај умјетности, макар то било и једно мало зрно, у ствари стварају велику брану против те подивљале ријеке која може уништити наше човјечанство и цијели свијет. Зато с радошћу примам ово признање јер је то признање неком мом удјелу у филмовима на овим просторима и неким ширим просторима, мом удјелу у умјетности“, казао је Шербеџија.

Присјећајући се неких сцена из свога филма недавно сниманог на Исланду, гдје је након снимања сцене коју је требало импровизовати добио комплименте од режисера, а он му одговорио да има стотину филмова иза себе и да му то није било тешко, добио је одговор да нема 100, већ 176 улога, али их он није бројао.

Свједок неке старе и свијетле кинематографије бивше Југославије која је, нарочито осамдесетих година, блистала, Шербеџија каже да се то вријеме не може вратити, али да са добрим глумцима и режисерима, какве има цијели наш регион, поново може заблистати.

„Стари сјај се не може никада вратити, већ се можемо сјећати старог сјаја и он сјаји и наставиће сјати ако је био прави, а ја мислим да јесте, нарочито у тим фантастичним годинама југословенског филма кога су и у свијету звали ‘црни талас’, са Живојином Павловићем, Сашом Петровићем и осталим дивним и божанственим режисерима, а мени је нарочито драго што сам био дио те кинематографије са Драганом Николићем, Миленом Дравић и хиљадама фантастичних филмских радника.

А што се тиче садашњих времена, опет она сјаје, опет имамо дивних, талентираних и режисера и глумаца, само им треба омогућити да сјаје, а то једино да држава више улаже у културу, у филм, који је скупа умјетност“, каже Шербеџија.

 
Извор: Независне новине