Jedan od problema savremenog vaspitanja djece je u tome što djeca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

 

Izvor: Politika.rs