Piše: Janko Vujović

 

 

 

– Radiš li gdje?

– Radim, ali evo plata kasni već fin mjesec i po, ne znam kako bebi pelene da kupim …

– Ajde Boga ti, samo nek se radi, biće para. Nek’ smo mi zdravo.

– Od toga „nek smo mi zdravo“, ja ću oboliti. Nego, da mi nemaš pozajmiti 100 evra do plate..

– Izvini druže, počinje mi Radnik-Slavija iz 2 u 1- dojava sto posto, poslo mi lik sa stranice „Rodick zna“.

 

Ne znam jesam li vam govorio, ali draga je meni jesen. Sve miriše na cijepanje drva, na studentske rokove, okotbar 1 i 2, rezervišu se termini po salama i dvoranama, kupe se orasi, ABA liga počinje, izlazi se sa djevojkom u fine lagane šetnje, grožđe se gazi, prave se najbolje vrste vina- u prodaji od 50 KM pa naviše… Jednostavno, čovjek bar na ovih jebe*** 3 reda što sam napisao poželi da je jesen non stop. Sreća, pa ti dragi čitaoče tako ne misliš, inače smo donji i ti i ja.

Ne znam za vas, ali ja često na društvenim mrežama nađem grupe „zaradi lako, sa nama lako do zarade, posao od kuće i slično“. Da vam iskreno kažem, pomalo me strah. Šta ako to zaista postoji? Šta ako zaista tu pare leže? Da li je jedenje pašteta i kajgana 25 dana u mjesecu vrijedno toga, da se zarad pustih snova, auta, lagodnog života odreknemo onoga na šta smo se navikli. Nadam se da ne…

Ovo je priča jednog privatnika. Istinita priča koja vas neće ni malo oduševiti, nećete prebiti ženu radi ovog, nećete glasati za Kristijana na Farmi (ukoliko glasate, kao alternativno rješenje da se vi ne ubijete, mi ćemo vas ubiti), neće vam plata biti veća ali ni Čelsi neće dobiti konačno. Pročitajte ekskluzivnu ispovjest poslednjeg srpskog privatnika i inovatora.

Dobar dan. Moje ime je Radiša Bezmozgović i ovo je moja priča. Rođen sam na selu, a moji svi su rođeni takođe na selu i meni je selo baš sve. Bar do momenta kadaa sam čuo za riječ „privatnik“ i sam poželio to isto da budem. Ja sam to već bio, ali krave, ovce i ostalo nisam smatrao pravim privatlukom. Želio sam da budem kao oni, sanjao da ću jednog dana i ja postati gospodin u odjelu, da ću stari seljački džemper zamjeniti boljim, otmenijim i mirišljavim. Sve dok jednog dana nisam ponovo sreo njega, mog starog školskog druga koji ima u mom selu kuću, a koji je odbornik u gradu. On mi je predložio da sve prodam, da se preselim u grad, jer na selu i nema neke vajde. Nikad se neću oženiti, a neću postati ni privatnik. Prodao sam sve, livade, stoku, seosko imanje zamjenio sam asfaltom, kupio sam stan u gradu. Tada sam poslednji put vidio zelenilo, sve ostalo je bilo kamen. Od životinja što ću ikada više viditi bili su pas i mačka, eventualno majmun i piton i to kad cirkus dođe u grad. Našao sam ženu, fina onako, zapazio sam je u 3 ujutru u jednom lokalu kako mi namiguje. Ko bi rekao da će ona baš biti ta, da će mene čekati do tih doba. Pričalo se svašta za nju, međutim ja nisam vjerovao u to. Ako je bila spremna do 3 ujutru ostati u lokalu radi mene , onda je baš ona ta. Nekako, mirisala je seoski, kako su mi rekli đus-vodka presječena sa 2-3 „onog đavola što se nešto soli, pa se pije, pa jedeš limun kasnije“, pa sve to povratiš, plus zadimljeno, da se ne može dobiti bolji miris nego taj – onaj pravi seoski…

Poslije pronađene ljubavne sreće pitao sam onog mog druga da mi da predlog kako da budem privatnik. On me za određenu sumu poslao kod nekog čovjeka koji će mi dati ideju, a sve ostalo je na meni. Taj čovjek mi je dao sljedeće upute: Da 5 KM ubacim u saksiju i da zalijevam, a pare će same da se rode. Ali ne bilo koje 5 KM, nego one iz česnice, za Božić što izvučeš iz pogače. Taj svoj poduhvat nisam izlagao uticaju rodbine, pogotovo ako je rodbina bez posla, a posebno sam zabranio kontakt i prilaz toj presvetoj biljki pašenozima, jetrvama, zaovama. Još me je naučio i još par ekonomskih izraza i između ostalog rekao mi sljedeće: “Ako u naredne dvije godine ne bude rodilo, javi se na biro slobodno“.

Ja sam se držao uputa, posadio sam 5 KM u saksiju. Oko toga smo radili žena i ja. Smjenjivali smo se u zalijevanju i nadgledanju. Dani su prolazili, pare smo trošili, ništa nismo radili ali ja sam po prvi put imao svoj posao i bio sam svoj gazda. Imao sam malu saksiju i brinuo o njoj i 5 KM. Dani su prolazili, trošio sam pare što su mi ostale od prodaje imanja sa sela, a od mog posla se nije desilo ništa…

I dalje su prolazili dani i dani i ništa. Pisao sam Vladi RS, Savjetu ministara… da mi daju subvenciju za moj posao, ali ništa. Poslije godinu dana došao sam na ideju da napravim svoj plastenik sa saksijama i 5 KM zasađenim u njemu. Ali problem su bile petice koje su iz česnice jer njih nije bilo u toj količini. Negdje u Širokom sam uspio da kupim 10 petica za 120 maraka. Nisam se obazirao da sam ih kupio od katolika, kontao sam da pare ne poznaju vjeru ni naciju i zasadio ih u svoj mali plastenik. Vlada Republike Srpske je konačno dala subvencije i podsticaj za plastenike koji koriste metodu “fening po fening“. Međutim, ja nisam bio na listi prioriteta. Tako tužan krenuo sam ka svom plasteniku i sreo opet onog mog druga i rekao mu moj slučaj. On mi je samouvjereno odgovorio: “Ništa ti ne brini, ta metoda fening po fening uspjeva samo u Skupštini RS, Parlamentu BiH, Savjetu ministara i kod Visokog predstavnika“. Rekao mi je da ne brinem, da ću ja upasti u listu prioriteta japanske ambasade koja daruje metodu „Jen po jen“.

I zaista, dobio sam na poklon od Japanaca. Nažalost, ta metoda mi nije pomogla jer mi je tu metodu pojela inflacija. A sve sam uredno imao i papire, ja i žena prijavljeni sve… Jednog dana mi je došla inspekcija i napisali su mi kaznu jer nisam imao sanitarnu. Žena je odustala od tog mog posla i zaposlila se na trafiku i rekla meni da će me ostaviti ako ne nađem neki pravi posao, jer ugrožavam našu egzistenciju. Ja je nisam poslušao, želio sam da dobijem plodove, želio sam da u mom vrtu niču Dizdari, Šantići, Višnjići, Šimići, Duče, po neki Kočić i Nobelovac. Želio sam da živim san privatnika, želio sam mnogo, skupa odjela, skupe večere na biznis forumima…

Sve je to ostalo samo moj san. Imao sam 24 sadnice po 5 KM u mom plasteniku. Dvije jebene godine mog života sam protraćio na te jebene saksije i jebenog „pendža“. Prodao sam i kuću i imanje na selu da bih bio privatnik. Ali ovo mi je bio nauk. Žena me ostavila, razvela se i udala se za mog najboljeg druga. Ako sam išta od ovog naučio, to je ako te žena vara sa najboljim drugom, znaj sigurno – on ti i nije najbolji drug. Sad sam miran, radim na baušteli u Nojštadu, fina dnevnica, a noću radim vanjskog konobara u lokalnom klubu. Nedjeljom gledam „ Farmu“ ja i još četvorica sa Sokoca. Jes’ nam kralj Proka, ejjj… Glasali bi, ali skupo odavde iz Njemačke, k’o da zoveš iz Švedske sunce ti.

 

 

Hercegovina Promo, oktobar 2015.