Piše: Janko Vujović

Nije mala stvar biti rođen u bivšoj Jugoslaviji. A pravo da vam kažem, nije ni velika. Tačno imam osjećaj da ništa propustio nisam. A i kako bi. Kako ja da žalim za nekim vremenima u kojima nisam učestvovao, a onaj koji je krojio ta vremena neće ni da čuje za njih.

Šest punih godina sam živio u bivšoj Jugoslaviji i pravo da vam kažem, slabo se čega sjećam. A i ono čega se sjećam nije dovoljno. Jedino čega se sjećam u tim vremenima bila je česma na potezu između sadašnje džamije , Skaj bašte, kafane Kenjac i kastela. Ostalo se možda i sjećam ali ko će ga znati…

E da, sjećam se i rata. Rat je najgore zlo. Možda gore od samog rata jesu posljedice njega samog. Rat me tog jutra zateko u krevetu, u pidžami. Nesposoban da me dignu u rezervu, nesposoban da i jedva pidžamu skinem a ne šta drugo, nisam mogao da se odazovem vojnom odsjeku. Umjesto mene i malog brata, odazvali su se svi iz kuće.

Ta sva buka, ta sva halabuka oko toga, u meni je stvarala toliki nesporazum ali se na njega nisam obazirao. Izlaskom na balkon vidio sam da se cijelo naselje diglo na noge. Svi negdje jurišaju, pune se auta, krca se i šta može i šta ne može u njega, jedino ja u pidžami, a brat u pelenama. Ode stari, ostadosmo mi. Auta po naselju i dalje se pune, sve se negdje spremaju, samo mi ništa. Mislim, možda bi se i mi spremali ali nismo ni imali auta, sem đedovog „fića“ u kojem si jedino mog’o u lov…

Puče nešto, samo đed reče: „Ajmo u podrum“. Sišli u podrum, svako zauze neki svoj položaj. Tu nas sedmero, pucaju neke granate,  đed odokativno govori  odakle sve mogu doći .U neka doba ga gledam, tačno k’o da ih on navodi, da ne kažem da on ždije. Još promrmlja nešto: „Da smo ih 1917. smoždili, ne bi se oni nama busali ovako“. Baba, držeći mene u krilu objašnjavala je situaciju ako bi kojem slučaju granata pala u baštu šta bi bilo. Tada joj nisam ništa znao reći ali sada joj komotno mogu reći da bi svašta bilo.

I tako učestalo, jedno pet dana, sirena-podrum i tako. Poslije desetak dana, ništa ne svira, odlično! Ajde malo napolje, kad ono skapiram da je naselje pusto. Nigdje nikog, nigdje nijednog djeteta sem mene. Tog dana ,naiđoh na jednu mačku. Pitoma je bila. Dadoh joj ime: Sivi. Sivi je bio dobar, sve me slušao a ja sam mu za uzvrat od par dasaka skovao kakvu-takvu kucicu, koju je kasnije vjetar odnio u tri materine.U tom svom igranju mene i Sivog, zasvira opet sirena. Nađoh se u čudu, ne znam kuda ću, ostavih sivog na ulici, i pravac u podrum. U podrumu, standardna delegacija koju je predvodio đed, normalno baba je davala neke svoje opet teorije „slobodnog pada granata bez početne brzine“ a ja sam naučio igrati karata sam sa sobom. U pitanju je bila igra sedmice. Uzmeš karte, podijeliš sebi i trojici imaginarnih likova. Bio sam đubre pa sam ih non-stop pobjeđivao, a nerijetko sam im i zamjenjivao karte. Poslije mjesec dana, dođe stari, dođe i donese depešu: „Vrijeme je da odete na selo“.

U sastavu baba, majka i nas dvojica strateški smo se povukli na selo. Na selu se ništa spektakularno nije dešavalo. Niti nas je ko napadao, a niti smo se mi branili. Poslije pet dana, dođe nova depeša: „Vraćajte se u Trebinje“. Nama nebi lijeno. Vratismo se u Trebinje i onda vrhovna komanda kojom je presdjedavao đed je rekla: „Idemo za Bileću kod rodbine“. Dođosmo do Bileće. Dočekaše nas fino, što jes’ jes’, bilo je i slatkiša. Tu upoznaš tri lika sa kojima sam ispred jedne prodavnice deset dana igrao karata. Međutim, ta igra nije bila bas igra „sedmice“ na koju sam navikao, jer u normalnoj sedmici, karte sedmice sve nose a ovdje je sve nosio kralj „krsta“ koji je punih deset dana bio kod ovog jednog debelog lika. Kao što je Tulić privatizovao da bude gost u studiju RTRS za vrijeme Lige Šampiona, tako je i ovaj debeli privatizovao „kralja krsta“. Kako god se podijeli kod njega je. Nema Boga, kod njega i tačka. Opet se vraćaj u Trebinje.

Šta se više selimo kod đavola, mislim se u sebi. Dođosmo kuci, kad fino rekoše. Tako i tako, idete sutra u Niš. “Da sam ove pameti rekao bih da idemo na koncert Kerbera, ali nije to baš tako bilo. Spakuj se i kreni…

Dođosmo u Niš, meni je tada to ličilo na Njujork. Boga oca ljudi, fin dan, nema u podne da išta svira a kamoli sirene, nema podruma… I tamo nam bi fino. U zgradi gdje smo bili, pored je bio jedan ogromni pas. Dođem ja ispred njega, kapiram k’o sve džukele, trznem ga, pobjeći će. Ja trznuh, kad se suknu na mene. Za čas posla, njegovih četrdeset zuba se kezilo meni u facu, na pola milimetra od mene. Kontam u sebi: „Nisu ti granate mogle ništa, a sad će ova džukela da ti se us*** u život“. Zažmurih, kad čujem samo „PLJAS“… Slijedeća scena, vidim psa leži na podu, tuče ga čovjek sa šlaufom. Ubi boga oca u njemu. Kasnije sam saznao da je pas bio doga argentino. S vremenom pas me je zavolio. Nije što je htio da me voli, nego eto, bio sam dobar sa gazdom psa. Taj dan, nađoh košarkašku loptu. Uzmem i krenem tu ispred zgrade na koš da opalim koju, kad naiđe neki klinac. Pucam ja, kad mi reče klinjo:“ Jesi ti izbjeglica?“

Ja odgovaram: „Jok , Janko iz Trebinja!“ Kad mi reče lik :“Pič**“, i ode derući se niz ulicu: „Mama,mama!“

Uzmi loptu i u kuću. Poslije dva dana, odosmo na selo, ali selo blizu Niša, sad i ne znam kako se zove. Uđosmo u dvorište kuće, sine milina, pravo životinjsko carstvo, leti razna živina, neke čudne glave, svuda lete, ali meni za oko zapade ćuran. E njega sam maltretirao vala, ubio sam ga živa. Ljepše bi se proveo da su ga „radovci“ uhvatili nego ja. U svom tom zamahu maltertiranja ćurana, puf, upadoh u septičku jamu. A mislim se u sebi: “Prvo ker, sad septička. A veseljače tebi je bolje među granatama“.

Izvadiše me tada, ali osta mi patika „šangajka“ u septičkoj. Počeše me pljuskati vodom, peru me, potapaju me u bure, mislim se u sebi :“ Junaci ,je li vi mene krstite ili perete, da sam slon i da sam se uneredio, brže bi me oprali“. Opraše me i legoše da spavam. Ujutru sam htio da idem kuci…

Ipak poslije pet mjeseci provedenih nisam htio da čujem za kuću…

Bilo je tu svega, nego ko će više šta stići da ispriča …