Кад су се први пут видели и упознали, Раша и Радојка су били тек студенти књижевности на Филозофском факултету. Она је била достојанствена, а он је све време на предавању покушавао да јој ухвати поглед – и на крају је успео. Од тог тренутка, па све до јуче када је његово срце престало да куца, за легендарног Рашу Попова постојала је само Радојка Милојевић Попов.

Данас су друштвене мреже пуне порука љубави, сећања и захвалности према човеку који је једној генерацији улепшао детињство и дао све од себе да од нас направи људе. Међу свим тим успоменама налази се и снимак његовог гостовања у емисији „Хоћу да знам“ на Б92 из 2013. године – неколико месеци након што је Радојка преминула. Ни на тренутак није крио да му је одлазак супруге и животне сапутнице јако тешко пао, а тада је на питање новинарке „Како сте“ из душе одговорио:

„Добро сам. Ноћас сам сањао како ме зове моја покојна жена“, рекао је и заплакао.

„Ето, кад ме питате како сам, да вам кажем“.

Обрисао је сузе, одмахнуо руком и дао све од себе да разговор настави нормално – онако достојанствено, али и емотивно и с душом како смо и навикли, пише портал noizz.rs.

Дуго је након њене смрти Попов сваки пут кад уђе или изађе из стана прво миловао њену слику – тако се осећао као да су сваки дан и даље у контакту.

Раша и Радојка су се упознали на студијама, а књижевник је једном приликом дочарао како је тачно то упознавање изгледало.

„Упознали смо се на предавању на факултету. Она није била од оних који седају у прве редове. Ја сам стално покушавао да јој ухватим поглед онако разрок, али нисам успевао, била је достојанствена“, присећао се.

Будући да су обоје завршили књижевност, били су највећа подршка и помоћ једно другом, а поред љубави према писаној реч, делили су и љубав према деци. Рада, како ју је одмила звао, радила је као професор и често је са Рашом причала о својим ђацима – он је одатле неретко и црпио инспирацију.

Заједно су се трудили да децу, не само своју, већ сву децу, изведу на прави пут. Баш зато је човеку који нам је обележио одрастање уз емисију „Форе и фазони“ толико тешко пало што су га управо деца напала. Он је крајем октобра 2014. године био жртва малолетне браће која су га сачекала испред улаза у зграду на Палилули и захтевали од њега да им да новац.

Иако је дуго након напада имао трауме и плашио се изласка из стана, када је, пошле године, чуо да је један од дечака, који је у време напада заједно са братом имао више од 300 пријава у полицији, кренуо бољим путем и да је сада најбољи ђак у једној основној школи – искрено се обрадовао.
„Драго ми је што је он сада добар ђак, видео сам ја да су то интелигентни младићи. Не бих волео да га видим, јер не волим да обнављам то трауматично искуство. Неколико месеци сам због тог догађаја био константно у страху. Ипак, понављам, деца нису крива због насилничког понашања, они су само оруђе у рукама својих родитеља“, рекао је тада Попов.

Ето, такав је човек био велики чика Раша. И јуче је, након пет година туговања, отишао за својом Радом.

Извор: noizz.rs

Facebook komentari

komentar