Описујући живот људи у једној српској паланци, њихово не прихватање различитих од себе и мржњу само према онима који се издигну изнад просјека средине у којој живе, Радоје Домановић је у приповјетци “Мртво море” на увјерљив и сатиричан начин показао како је тешко живити у малој средини и покоравати се њеним строгим правилима.

Малограђани не подносе људе који другачије мисле од њих самих и увијек се, не бирајући средства, супротстављају смјелим подухватима других. Они живе мирним животом без амбиција, страсти, врлина и порука. У њиховом досадном и учмалом животу једино је активна мржња према оном ко хоће да се уздигне и нешто више постигне.

Прочитајте одломак Домановићеве приповјетке, која је изузетно актуелна и данас…

„Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

— Песме?!… Којешта!…

— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

— Ти си луђи него овај што пише ове трице! — Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:

— Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?

— Нисам.

— Е па?

— Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?

— Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем.

— Ти!

— Ја? — опет понови онај питање још љутитије.

— Ти, разуме се; кога другог питам?!

Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.

— Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно?

Први се опет прекрсти, па после тек додаде:

— Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?

— Којешта. Не разумем те.

— Ни ја тебе.

— Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?

— Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? — опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:

— Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?

— Не познајем.

— Тхе!… Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.

— Ти га познајеш?

— Познајем! — изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио”, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.

Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:

— Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! вели један.

— Како га није срамота?! — вели други.

— Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? — Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.

Па и понашање променише луди према младом песнику.

Прође улицом, а луди се тек гурну и намигну један на другог.

— Добар дан! — јави се он.

— Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.

— Здраво, здраво! — дода други с подсмехом.

— Добар дан! — прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.

Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.

Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.

— Нисам знао да је толико луд? — разговарају луди.

— Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.

— и ја, али није оволико било.

— Е, сад је већ сасвим.

Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!”

Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.

Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:

„Господине,

Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”

Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:

„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удали из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”

Министар га премести.

Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.

Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.

— Штета, млад човек! — говорили су.

— Па и није био рђав човек.

— Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.

— Жао ми га грешног!

— Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!

И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и дале свој слатки дремеж.

Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.

— Ето ти сад: наука! Којешта!

Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.

— Бекић и научни списи! — довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.

— То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! — говоре луди, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.

И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.

Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.

Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.

— Ништа — вели ми.

— Па што толико вичеш на њега?

— Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.

— Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.

— Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.

— Што?

— Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!

— Јеси ли читао?

— Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! — рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!”, па додаде:

— Толики луди паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!

И поновише се опет сличне прилике као и с песником.

За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.

— Знаш ли шта је ново? — упита један.

— Имамо научника! — одговори други.

— Море, то је старо, него добио научник критичара!

— Таман посла! Која је опет то будала?

— Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!

— Који је?

— Бекићка!

— Његова жена?

— Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.

— Шта је било? — пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.

— Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.

И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.

То постаде душевна храна друштва.

— Чуо сам да си се одао на науку? — упита у шали пријатељ пријатеља.

— Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику.

И опет смеј.

Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.

Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:

— Батали, молим те, то код нас не може да буде!…

Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.

— Жалим га, грешника! — сажаљевају га. — Није онако био рђав.

— Тхе, ко му је крив.

***

После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:

— Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!

Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.

***

Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.

— Е, ово је већ безобразлук! — јекну увређено друштво трљајући очи.

— Откуд сад ова напаст?

Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.

— Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! — рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.

Паметни луди: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!”

Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.

***

Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.

Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради.

Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.

Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:

„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!”

Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:

„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!”

Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:

„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…”

Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.

— Познајеш ли Мику?

— Познајем! — вели с досадом, кисело.

— Диже фабрику?

— Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!

— Марко покреће лист — кажете му.

— Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме луге којекакви лудаци!

Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу.

Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.

***

На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!

Нигде ветрића…