Свештеник Радивоје Круљ из Мостара говори о животу православних Срба у том граду. Каже да их је мало „али да су добро распоређени“. Круљ пак истиче да је Мостар једини мултиетнички град на тим просторима.

 

Deutsche Welle: Како је било бити Србин и православац у Мостару када сте Ви дошли, неколико година након Дејтона, а како је то данас? Има ли разлике?

Радивоје Круљ: Разлика је драстична. То је било 1999. године, док сам још био млад свештеник, када су они Срби који су остали за вријеме рата у Мостару били или преплашени, исфрустрирани а они који су жељели да се врате били су у, да тако кажем, некој сличној ситуацији, као када су напуштали своја огњишта. А за неке је то можда било и теже. Живот у колективним центрима је био јако, јако тежак. Није било подршке тадашње власти ни у Републици Српској јер је њена политика била – останак у Републици Српској – а што се тиче власти у Граду Мостару и у Кантону, није било баш великог ни искреног расположења за повратак Срба. И када погледамо са те временске дистанце, ситуација је неупоредива. Но, ситуација јесте и данас сложена и тешка. Млади људи одлазе, али у том смислу су и Срби равноправни са осталима.

 

default

Да не почнемо причу с проблемима већ са оним што је позитивно и што улива наду у Мостару? Има ли наде у истински суживот у Мостару? Или људи живе такорећи једни поред других?

Како да не. Мостар је, можемо рећи, једини мултиетнички град на овим просторима. У неком смислу срећа, у неком несрећа, али ја ипак мислим да је то срећа и просперитет. Срби су некако со у Мостару. Јер, Мостар је ипак подијељен град на источни и западни, а Срби живе и на истоку и на западу. Има нас и у једним и у другим институцијама, и у бошњачким и у хрватским. Наша дјеца иду и у једне и у друге школе. Мало нас је, али смо, да кажем, правилно распоређени. И мислим да смо велика нада за мултиетнички Мостар. И јако је важно истаћи да уживамо сва права и у националном и вјерском смислу.

Недавно су правослани хришћани у парохијском дому цркве у Бијелом пољу уприличили ифтар за комшије муслимане? Је ли то пут суживоту?

Код нас то није ништа ново. Ми овдје живимо тако годинама. Ове године се десило да је слава цркве у Бијелом пољу, била у вријеме рамазана када наше комшије муслимани посте, и онда смо им предложили да дођу увече, да ћемо, када заврши пост, за њих приредити вечеру ондосно – ифтар. И то је наишло на масовно одобравање и велику медијску пажњу. Али, било је екстремиста и са једне и са друге стране који то нису одобравали.

Срби још увијек нису конститутивни народ јер Херцеговачко-неретвањски кантон (ХНК) још увијек није ускладио свој устав са Уставом Федерације БиХ. Шта је у том смислу са српским језиком као обавезним предметом у школама? Колико црква, која је кроз историју црква утицала много на очувању културе и језика, може да утиче да се на том пољу ствари доведу у ред?

Ту имамо један вид парадокса. Но, оно што је за нас битно у практичном смислу јесте то да је српски језик службени језик, можете извадити документа на српском језику на ћирилици. Званична страница Владе ХНК је и на српском, и на хрватском, и на босанском, као и страница Града Мостара. Но, оно што је мени као свештенику и као родитељу битно јесте то да овдје у свим школама постоји могућност да ако у једној школи само једно дијете жели православну вјеронауку имаће је. Ако родитељи, или њихово дијете, желе да се у свједочанство упише српски језик то право је загарантовано. Али, мислим да није ни реално очекивати да се српски језик уведе у једној школи коју похађа четворо или петоро српске дјеце, а у ту школу иде 500-600 ђака. То је практично немогуће.

Serbien Priester Radivoje Krulj Mostar (Privat)

Да ли онда Српско културно друштво Просвјета и даље остаје једино мјесто у Мостару гдје је могуће учити српски језик?

Тако је. То је један вид допунске наставе. У Бранковцу, у владичанском двору, суботом организујемо наставу српског језика, српске историје и културе. И то је за нас можда и боље и практичније. Јер, овако кроз наставни план и програм упознајемо друге и другачије, живимо са другима и другачијима а нећемо бити ускраћени ни што се тиче своје писмености, свог језика и своје културе.

Како гледате на организацију Срба у Мостару на политичком и културном нивоу?

Као свештеник не могу о том политичком (смијех), мада бих волио да се политички овдје остваримо. Јер, то је кључ и свих других питања, као на примјер питање економског опстанка. Но, оно за шта сам позван и призван, јер мој фах је духовност и култура, ту мислим да смо потпуно равноправи са остала два народа.

И добро организовани?  

Да. Добро организовани. У суштини постоје захтјеви неких родитеља да отворимо своју школу, да дјецу уписујемо у своје школе… Ја нисам хтио да грубо одговорим како то није добро, него сам прећутао, али нисам радио на томе. Јер, ја мислим да је боље овако. Ја имам шесторо дјеце, петоро су школарци, и у средњој и у основној школи, и мислим да су та дјеца богатија упознавајући друге и другачије, изучавајући друге и другачије културе, а истовремено учећи и о својој, него да се гетоизирају и да буду издвојени.

Колико црква у Мостару помаже људима у превазилажењу траума? Познато је да је велики број мостарских Срба прошао логоре попут Дретеља, а данас су неки од њих поново у Мостару. Обраћају ли вам се за савјет, за помоћ?

Како да не. Никога не одбијамо. Сваког саслушамо. Некада ми буде јако тешко што не могу да помогнем у рјешавању неких других проблема; када људи траже да им помогнем око запослења, обнове кућа, стипендирања ученика итд… Али, када се људи обрате са духовним проблемима онда ми је то посебна и част и радост. Не бјежим ни од других питања јер сам свјестан да православни Срби у Мостару немају бољи ослонац до цркве.

А друга питања су економски опстанак. Повратници из редова српског народа се у долини Неретве махом баве пољопривредом. Многи у Мостару се надају помоћи с Ваше стране. Колико црква може да помогне у економском смислу. Јер, људи се неће вратити негдје гдје немају од чега да живе.

Тако је. То је круцијално питање. Ако буде радних мјеста и ако буде економске перпсективе биће и бољег и већег и значајнијег повратка Срба. Ми смо тога у потпуности свјесни. А ми у том смислу, економије и економске перспективе, предузимамо кораке и ван наших могућности. Јер, увијек можемо неким важним људима изнијети наше проблеме. Залажемо се пред институцијама за проблеме људи у Мостару.

default

Ове године су звонила звона на цркви Свете Тројице у Мостару – први пут послије 24 године. Шта то значи људима у Мостару а шта то значи Вама?

Када видите сузе на лицима људи када су чули звона са Саборне цркве, онда видите колико ти људи живе са градњом цркве, колико се радују сваком напретку. И то нам сигурно много значи. Зато смо ову акцију и назвали ‘Обновимо храм обновимо Мостар’, јер смо знали да обнова храма мора пратити обнову живота, духовну обнову, културну обнову. Зидање храма није само зидање објекта, него је то зидање живота православаца у Мостару.

И још један знак да је Мостар мултиетнички град?

Тако је.

Извор: dw.com