Piše: Janko Vujović

Prvi maj – Praznik rada. I ove godine , kao i narednih 30, praznik rada slave najviše neradnici, oni koji su ostali bez posla, tehnološki viškovi i radnici u štrajku. Praznik rada je imao dugu neku istoriju nastalu na pogibiji radnika sindikata u Čikagu kada su se borili za svoja prava. Tek davne 1889. godine, utvrđeno je da radnička klasa ima taj jedna dan u godini gdje su, eto, kao izborena njihova prava. Ali ta istorija (naravno koju ja ne želim niti mogu da objasnim) nekako suštinki slavi dan anarhista ili radnika. Ako su se te davne 1886. godine sukobili otpušteni radnici sindikata (anarhisti) i na novo zaposleni radnici, da li mi u suštini slavimo dan anarhista?! Pazite, nemam ja ništa protiv toga i ja imam pregršt pitanja, ali nigdje odgovora. Šta god mi odgovorite, ja sam uz vas.

Ovaj praznik u neki drugim zemljama se proslavlja uz proteste, gdje svi radnici izađu na ulice tražeći neke bolje uslove. A kod nas, ovdje 1. maj predstavljam simpozijum i sajam jela sa roštilja – ćevapa, kobasica, bijelog mesa, carskog mesa, slanine uz standardna sabrana djela svih vrsta rakija, piva bijelog i crnog vina. Nerijetko, zna se desiti da se na nekom skupu za Prvi maj, na astalu zadesi i glavuša.

I to je ta naša borba za radnička prava. Čekaj – pa mi ne radimo? Pa koji ku*** onda da se borimo izašta.

Juče se tačno znalo koliko nas ima da ne radimo. Na društvo od 10 ljudi, slobodno ide jedan radnik, ovo ostalo ti je sve na birou. Ne treba ti zavod za zapošljavanje da ti kaže koliko nas ima da nas ne radi. Mi, sva svoja radnička prava branimo sa ćevapom u ustima, kobasicom i sa bocom piva u ruci.

„Oni nas da ’nako mizerno plaćaju, a majke vam ga kapitalističke, ne možete vi nas bjedno platiti koliko se mi možemo zapisivati, hehehe“ – reče radnik firme u stečaju i nagnu dvolitru piva.

„I šta kažeš. Onaj u Danskoj ima petoduplo više para od mene, ja sam inženjer elektrotehnike a on čisti bazene? Pa dobro, ali nema brale niđe k’o kod svoje kuće, pusti ti meni tu priču“.

„Ima li koja dama za hot dopisivanje sa zgodnim, elokventnim, šarmantnim momkom za Prvi maj. Poyyy damir Ajova“- DM SAT

Sve su ovo presretnuti jučerašnji razogovori. Gledam, svi mediji bruje o tome kako se širom Evrope za 1. maj održavaju protesti samo kod nas, eto, svi idu na roštiljanje, izlete u prirodu. Što znači da smo mi ludi, a oni pametni? Pa ne znam. Nismo mi neki za protesta. Šta, izađes na ulici, protestvuješ, popiješ krivičnu prijavu, kažes kući da si dobio da platiš 3000 KM radi radničkih protesta i fino zamoliš nekog od ukućana da ti bude žirant da imaš da platiš kaznu? Lako se onome busati u Evropi, ako išta njega će sistem zaštititi, a ovdje i ako ti daju platu i uz 15 dana kašnjena, sve nogom u guzicu. Evropa se bori za bolje uslove, a mi se borimo samo da naplatimo ono što smo zaradili, nema tu šta.

Kao malom, tačno se znalo kako se obilježava ovaj sudobnosni dan za sve nas. Svi iz naselja nađemo jedno mjesto i lagano se sakupljaju gume. Svaka kuća koja je davala jednog muškog člana morala je i dati po jednu gumu. Jbg, to nepisano pravilo je stizalo sve generacije. Dođoše do mene jednom kući i rekoše: “Do tad i tad, moraš naći gumu, pale se tu i tu, pozvan si, biće soka, jafe keksa… ali bez gume ne dolazi“. Šta ću, veseljak, pretraži sve nema gume, a sati idu. Nema gume pa nema. Moli, kumi da ti neko da jeb*** gumu – jok. Zadnja nada je izgubljena kada sam iš’o do automehaničarske radnje da je tamo pronađem. –„Nema, sve ste mi pokupili“ – reče veseli automehaničar.

Te šta ću, moradoh skinuti zdravu gumu sa violeta bicikla i dati im da je priždiju. Najviše simaptija na tom skupu uvijek su dobijali likovi koji su znali naći „fap-ovsku“ gumu. Kako je oni nađu to niko ne zna. Ali, brate o njima se taj dan priča kao da su oslobodili Trebinje, a ne našli je**** fap-ovsku gumu. I onda gledaš koja naselja još pale pa sve vijećaš čiji je dim veći. Valjalo bi tada, u ono vrijeme, da je bila komisija za „ispitivanje visine i gustine dima“ da se konačno utvrdi koje naselje ima tu privilegiju da bude nosilac prvomajskog najgušćeg dima. Nego i to se izgubilo. Prekjuče, sve nešto gledam, mošda dva naselja u vr’ glave drže do paljenja guma. Mi iz Hrupjela smo u tome sabotirani. Na mjestu gdje smo nekad palili gume, jbg izgradilo se naselje. Kao da je neko nekom depešom ili ukazom donio uredbu da baš tu bude naselje. Gdje Hrupječani pale gume, tu slobodno udari naselje. To je pogodno i plodno tlo za sve. Samo gradi – ne pitaj!

E tako. Prođe i prvi maj. Prođe praznik rada, a niko ništa. A i šta bi. U Evropi se gađaju molotovljevim koktelima, a mi se gađamo isto sa koktelima – mesnim, a i alkoholnim koktelima. Svaki drugi gutljaj piva je presječen jednom rakijom i to je naš doprinos borbi za raddnička prava.

I naravno,pitanje koje je postavio jednom jedan divan pisac: “A koliko dugo ne radite, ako nije poslovna tajna“?

Živili lavovi i ne zaboravite – burek je samo sa mesom.