Славни одбојкаш је ронио сузе током разговора са сином свог преминулог друга, и није се трудио да их сакрије

”Живот пише романе”, каже једна изрека, а нажалост, многи од њих буду и тужне и потресне приче. Једну такву ситуацију, сасвим случајно, осетио је и легендарни одбојкаш Владимир Грбић, враћајући се са обележавања 30 година свог разреда из средње школе.

Након што је кренуо ка Клеку до своје мајке у повратку са окупљања са другарима, доживео је ситуацију која га је веома потресла, а коју је касније поделио на свом Фејсбук профилу и тако расплакао многе који су га прочитали.

– Мој разред биологичара… након 30 година и два другара мање… Живот не бира… – био је његов коментар уз фотографију окупљеног одељења 30 година касније. И то је био тужан коментар за многе због два другара, која нису са њима, али је статус који је легендарни одбојкаш објавио касније терао на сузе и оне који то ретко када чине.

Наиме, на станици је стао момку који је чекао превоз и повезао га, а испоставило се да је то син његовог преминулог другара, са којим је последњи пут причао баш када је његова жена била трудна и носила момка са којим је управо причао.

– Након вечере пуне емоција са мојим биолозима из средње школе, разредом од пре 30 година, вратио сам се у Клек да код мама Дане оставим неке ствари. На станици у Клеку стајао је момак. Кад могу увек повезем неког. Ајде рекох, тражиш ли молбу.

– Младић уђе и рече добро вече. Како се презиваш? Петровић каже. Ко ти је отац? ”Мени је стриц Драго”… У том тренутку као да ме неко ножем убоо у срце. Чекај ти си син Стевице? Да рече…

– Стевице, мог преминулог друга из основне школе, са којим сам разговарао последњи пут док му је жена била трудна са овом момчином а он тешко оболео од рака.

– Знаш ли ко сам ја рекох. Знам, рече момак. Сећаш ли се оца? Па ја сам чика Вања имао годину и по дана, и не баш. Е сине… твој тата и ја смо одрасли заједно, рекох, ишли смо у исти разред. Једва сам изговорио… Момак ми је видео сузе, које нисам ни покушао да задржим… Живот је неумољив, а Стевица, био би поносан на синчину.

Често се питам о смислу живота. И све више схватам колико је важно помоћи онима после нас да постану вредни и достојни својих предака – завршио је вања срцепарајућу причу.

 

Извор: telegraf.rs