Legenda srpskog glumišta Dragan Nikolić, koji je preminuo danas poslije duge i teške bolesti, u jednom od posljednjih svojih intervjua isticao je da je sanjao posao kojim će se baviti, kao i da su se njegovi snovi ispunili.

 

Naveo je da je kao glumac vjerovao sam u sebe, kao i da je imao želju da pobijedi sve, ali i da pobijedi sebe. “A i to može da bude opasno – ako ti se ispune svi snovi, postane dosadno. Meni još nije dosadno. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao, pišu Novosti.

A pisalo je: “I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem”- rekao je on. “U životu sam dobio mnogo značajnih nagrada, ali mislim da tek treba da uradim nešto veliko, nešto pravo, kako bih mogao da stavim pečat na svoju karijeru. Ali, pečat je tu, a što se tiče onog nečeg velikog, ima vremena”, rekao je Dragan Nikolić primajući priznanje Zlatni pečat, koje mu je prije nekoliko dana dodijelila Jugoslovenska kinoteka za doprinos filmskoj umetnosti.

*Kad podvučete crtu, možete li da kažete – da, to je to?

NIKOLIĆ: Mogu, zaista. Nemam šta da prebacim ni sebi, ni drugima. Mislim da sam čak imao sreće u karijeri, i da mi je taj dobar splet okolnosti od samog početka bio naklonjen. Od toga da kao mlad, anonimni glumac dobijem glavnu ulogu kod Živojina Pavlovića 1967, u filmu “Kad budem mrtav i beo”. Žika me uopšte nije znao, do tada sam malo igrao u pozorištu, a na filmu me je primetio u “Deci vojvode Šmita” Vladimira Pavloviča. On je to kasnije ispričao u svojoj knjizi, da je video da u neka tri kadra privlačim pažnju i nešto radim, i da mu je to bilo dovoljno da mi da ulogu Džimija Barke. Bilo je to vrlo hrabro od njega, ali eto, mislim da se nije kajao što je rizikovao.

*Filmovi u kojima ste igrali, pogotovu oni iz perioda “crnog talasa”, ušli su u antologije kao zlatno doba domaće kinematografije. Vi ste zvijezda tog najslavnijeg perioda?

NIKOLIĆ: Kad bih bio neskroman, mogao bih da kažem da sam nekako bio zvezda “crnog talasa” – “crni talas” me je rodio, dosta sam igrao kod reditelja koji označavaju tu produkciju, “crni talas” me je obeležio na neki način. I nije slučajno, mislim da je to neka simbolika, što smo Zlatni pečat Kinoteke ove godine dobili Gordan Mihić i ja – scenarista prvog filma u kome sam igrao bio je upravo Mihić, zajedno sa pokojnim Kozomarom.

*Jednom ste rekli da ste sanjali svoju profesiju. Da li su se ispunili svi vaši snovi?

NIKOLIĆ: Jesam sanjao posao kojim ću se baviti, to je istina. I moji su se snovi ispunili. Kao glumac verovao sam u sebe, imao sam želju da pobedim, ali i da pobedim sebe. A i to može da bude opasno – ako ti se ispune svi snovi, postane dosadno. Meni još nije dosadno. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: “I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.”

*Koliko vam imponuje što vas generacije i generacije ljudi na ovim prostorima i danas vole, i što se o vama uvijek govori s velikim poštovanjem?

NIKOLIĆ: O tome ne mogu da govorim, mada na neki način osećam naklonost publike. Ali, i to je dvosekli mač, nekada ne valja ni kada te ljudi mnogo vole. Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne, pa u svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem. Pobjednik ste? NIKOLIĆ: Možda nisam iz svega izašao kao pobednik, ali i iskustvo je vrsta pobede. A i život i gluma su pobeđivanje bez pobede. I opet se vraćam na sreću – ne samo što sam na vreme krenuo da radim, nego još nisam prestao. I tek se spremam za neke poduhvate. To je ono što je važno.

*Dokle ste stigli sa autobiografskim filmom koji pripremate?

NIKOLIĆ: Radim intenzivno, ali ne bih to nazvao autobiografijom. Više je reč o crticama, segmentima iz života, koje sam zapisao, i još zapisujem. Voleo bih da to napravim iskreno, da ništa ne ulepšavam, i što je zanimljivo, prvo želim da snimim film, pa da onda na osnovu tog scenarija napravim knjigu. Ima raznih poglavlja u tom rukopisu, jedno od njih, ako pričamo o iskrenosti, zove se “Suze moga jastuka”. Tu je i poglavlje “Pariz – grad moje svetlosti”, pošto ga svi svojataju, a ja imam poseban razlog da ga tako zovem. Ali, ne pišem u kontinuitetu, ne žurim. Kad sam počeo da se bavim tom idejom da snimim film, mislio sam da ću igrati samog sebe.

Ali, sada vidim da ću ipak biti narator, i da sam već mator.

 

Izvor: novosti.rs