По струци је економиста-информатичар, а у Канади ради као кровопокривач и презадовољан је својим успехом.

Ово је још једна прича о младом човеку и његовој породици који су отишли са Балкана како би преживели.

Ни у страној земљи није лако, али ако си радник, сви те цене и поштују. Причали су тако многи, а то потврђује и млади Томислав Чичак (30), Ораховчанин који у родној Хрватској није могао да нађе посао.

„Може се рећи да имам један и по факултет. Дакле, Хрватску нисам дословно морао да напустим, јер сам некако преживљавао, али отишао сам јер нисам могао да добијем основно и Уставом гарантовано право на рад. У Хрватској сам послао 1.246 молби и нисам нигде добио посао. Данас у Канади радим као кровопокривач, а по струци сам економиста-информатичар.

Мислим да сам се снашао одлично јер сам као странац за мање од годину дана успео да купим кућу. Имам два аута, један породични и други за посао“, каже Томислав и објашњава однос послодавца према раднику:

„У Канади користе твоју лошу ситуацију и чињеницу да мораш да радиш за њих. Имамо затворене радне дозволе и доста је тешко наћи новог послодавца док не решиш статус у такозваног перманент ресидент (стални становник). Жалосно је што се и са таквим третманом ту осећам боље него у Хрватској. Осећам да ме послодавац цени. Откако сам дошао, плата ми је порасла за 50 одсто.

Немојте одмах да мислите „вау“, јер у Канади плату добијате бруто. Али ово је моја импресија, има свакаквих прича. Углавном, мораш да будеш упоран и изазиваш срећу“, испричао је младић.

Он је у Канаду прво отишао сам, а потом повукао и своју породицу, супругу Ану и ћерку и сина. Томислав наглашава да је женама много теже да пронађу посао него мушкарцима.

„Што се тиче такозваних женских послова, ситуација није добра јер су то углавном нискоквалификовани послови који нису пуно плаћени, тако да и није необично да жене раде „мушке“ послове. Школа, односно програми који постоје, за сваку су похвалу. Ипак је ово имиграциона земља.

Моја деца су се уклопила савршено. Школа им није сведена на силно бубање теорије, већ у развијање личности и људских вредности. Јако пуно има наставе у природи, музејима и слично. Практични су – неће их учити како да рачунају, већ како да користе дигитрон. Занимљив пример: питао сам ћерку како би решила један проблем, а она каже Упишеш проблем у YouTube и погледаш„, прича Томислав и наглашава да су свакодневни проблеми углавном много боље решени у Канади него у Хрватској.

„Регистрација аутомобила траје отприлике пет минута, јер нема техничког прегледа и кошта 80 долара у мојој провинцији Алберти, а порез и друге накнаде нису урачунати у цену. Бирократија је једноставна, једино што мало смета јесте што за све мораш да имаш наруџбину. Углавном, комшије и дружење које ми имамо у Ораховици и, усуђујем се да кажем, осећај заједништва, овде не постоји, ту сви само трчимо за доларима. Жеља ми је да отворим своју компанију јер овде било шта да отвориш и ако мало имаш смисла, можеш супер да живиш.

Увек постоји жеља за повратком кући и не прође дан да се не сетим Хрватске, али нажалост све оно супер што имамо поквари наш менталитет и завист, тако да ме то још увек држи подаље. Похвалио бих своје пријатеље са којима се, иако сам отишао далеко, стално чујем и невероватна су велика подршка све ово време. Такође су ми родитељи и брат били велика подршка, то ми највише недостаје“, каже са сетом младић и додаје:

„Верујем да нисам једини који би се вратио. Немојте мислити да у Канади нема корупције, непотизма… Има, и те како. Здравство им је једно од најбољих на свету, али прескупо и доста често недоступно због предугог чекања. Углавном, ту ми је лепо, али ако би дошла нека права понуда за посао у Хрватској, вратио бих се јуче“, закључио је Томислав.

Извор: kurir.rs