Grad Pasau, koji je dobio nadimak „nemačka Lampeduza“ je mesto gde migranti najčešče dolaze na kraju svog puta ka zapadnoj Evropi, koji ih vodi preko Mediterana, Balkana i Mađarske.

 

Ljudske figure nalik na duhove pognutih glava, s bebama u naručju i zavežljajima hrane i odeće, često u svitanje polako idu duž autoputa između austrijske granice i grada Pasaua.

Ovo je sada već uobičajen prizor za stanovnike ovog južnonemačkog grada, jer krijumčari ljudi na ovom mestu ostavljaju u proseku 700 izbeglica – uglavnom iz Sirije, Avganistana i Iraka. Čim vozila pređu granice Austrije i Nemačke, ostavljaju izbeglice u šumama, na poljima, usamljenim seoskim imanjima, pa čak i na zaustavnim trakama na autoputu.
Nakon teške saobraćajne nesreće prošle nedelje, u kojoj je povređeno šestoro Sirijaca, postavljeni su znaci upozorenja i uvedena ograničenja brzine.

Krijumčari ljudima – za koje se veruje da su uglavnom iz Rumunije i Bugarske – koriste mrak da pobegnu, ostavljajući za sobom većinu svojih vozila u koja su nagurali koliko god su ljudi mogli. Policija obično sazna o izbeglicama u ranim jutarnjim časovima, od lokalnog stanovništva koje zatiče iscrpljene migrante na travi ispred svojih kuća.
“Često se događa da ljudi uključe mašinu za kafu ili podignu roletne i zateknu 20 ili više ljudi u svom dvorištu, mrtve žedne”, kaže Frank Koler, regionalni predstavnik nemačke policije.

“Pre mesec dana imali smo 400 migranata dnevno, sada ih ima oko 700, a ne verujem da je tu kraj”, dodaje on.

Pasau, mirni gradić na ušću triju reka i omiljeno pristanište za kruzere u Bavarskoj, postalo je najpopularnije odredište za izbeglice u Nemačku koji su preko zapadnog Balkana krenuli ka centralnoj i zapadnoj Evropi. Ovaj deo Nemačke je najbliži istočnoj Evropi i dostupan je preko tri trase autoputa. U mesecu u kome je nemačka vlada obznanila da zemlja ove godine može očekivati 800.000 novih izbeglica, neki su ovaj grad prozvali “nemačkom Lampeduzom” i “laboratorijum izbegličke politike”.
Rutom preko Zapadnog Balkana kretao se i napušteni kamion-hladnjača otkriven u Austriji u četvrtak, u kome se ugušila 71 osoba, uglavnom iz Sirije. Odredište njihovog putovanja je najverovatnije bio Pasau.
U provizornom prihvatnom centru, uklještenom između noćnog kluba i teretane, pod upravom Savezne agencije “Tehnička humanitarna pomoć u Pasauu”, izbeglice čekaju u redu da bi dobili registracioni broj, koji se unosi u računar pored informacija o zemlji porekla i podataka o tome gde su nađeni.

“Ovo su oni koje smo pokupili, ali verovatno ima veliki broj onih koje nismo našli, uglavnom zato što nemamo kapacitete”, objašnjava glavni inspektor Jerg Grosman, iz Getingena u centralnoj Nemačkoj, koji je došao da pomogne kolegama.

“Nismo posebno obučavani za ovo, ali znam koliko je važno da razgovaramo s ovim ljudima, da im kažemo da su bezbedni sada kada su Nemačkoj”, dodaje on.

Lokalno stanovništvo je doniralo plišane igračke, pelene, hranu za bebe. Ljudi leže ispod suncobrana koje su poklonili restorani kako bi se zaštitili od vrućine. Može se čuti mnoštvo različitih jezika – od dari jezika i paštua, preko arapskog, do urdu i kurmandži jezika.

“Moramo da se snalazimo sa našim školskim znanjem engleskog i jezikom znakova”, objašnjava Koler.

Odredište nakon desetodnevnog putovanja

Anan i Marvan umirivali su ćerku i sina, Betul (5) i Kana (7), iscrpljene od desetodnevnog putovanja od Kamišlija, na severoistoku Sirije, koje je vodilo preko Turske, Bugarske, Srbije, Mađarske, Austrije i Nemačke.

“Bilo je hladno i prljavo i nismo imali hrane”, kaže Anan na svom lošem engleskom. “A jutros oko četiri ujutro su nas ostavili u polju, nisam znala gde smo”, dodala je ona, ponosno pokazujući narukvicu s novostečenim nemačkim identifikacionim brojem.

Nemačka – raj za azilante sa Bliskog istoka

Džad iz Alepa je krenuo kod mlađeg brata, koji je već sedam meseci u Majncu. “Daeši (pripadnici Islamske države) su rekli da će regrutovati mog 19-godišnjeg brata ako im moj otac ne da mnogo novca. Pošto im je platio, otac ga je odmah poslao na sigurno, u Nemačku”, kaže Džad.

Džad je stigao u Pasau tog jutra, pošto je krijumčaru u Budimpešti platio 500 evra. Ostavili su ga “odmah iza reke”. Shvatio je da je u Nemačkoj tek kada je video znak sa nemačkom zastavom. Do železničke stanice je došao pomoću GPS uređaja na telefonu, a onda ga je, u šest ujutro, pokupila policija.

Iako kod sebe ima samo 25 evra i stvari koje nosi na sebi, student ekonomije, koji je morao da prekine studije zbog rata, već ima planove.

“Mislim da ću za 18 meseci naučiti nemački, onda ću nastaviti studije i za sedam godina moću ću da podnesem zahtev za nemačko državljanstvo”, kaže on.

Njegovom optimizmu dodatno doprinosi najava kancelarke Angele Merkel da će sirijske izbeglice koji dođu u Nemačku automatski dobijati azil.

 

“Zbog toga je Nemačka raj za nas. Nadam se da neću naleteti na neonaciste”, kaže on.
Čuo o podmetanju požara u prihvatilištima za azilante – koja je Merkelova ranije ove nedelje oštro osudila – ali i o toplom prijemu izbeglica u Nemačkoj.

“Znam da je mnogo teže stići u Britaniju. Šverceri su tražili više od 2.000 funti da nas tamo odvedu. Čuo sam da mora da se preskoči ograda i roni. Radije ću ostati ovde.”

Jezive rane migranata

Maloletne izbeglice bez pratnje predstavljaju jedan od najtežih izazova za nemačke vlasti.

 

“Neki imaju samo deset godina”, kaže Lotar Kazeder, šef službe za decu izbeglice u Centru za omladinu osnovane u aprilu. “Prošle godine ih je bilo 400, a ove 1.400”, kaže Kazeder i dodaje da decu često šalju roditelji zato što nemaju dovoljno novca da plate putovanje za celu porodicu. Kazederov glavni zadatak je da im nađe dom, ali mnoga deca imaju jasne predstave o tome kuda žele da idu, zahvaljujući internetu. “Nemojte nas slati u zabit”, kažu oni, misleći na seosko područje Bavarske, objašnjava Kazeder.
Dr Ingo Martin, lekar opšte prakse, svakodnevno obilazi prihvatni centar i pregleda izbeglice. Njihove povrede ga često asociraju na Drugi svetski rat, jer je, kaže, mnoge od njih video samo u udžbenicima.

 

“Ulcerozne rane od metaka, geleri u udovima i stopala isečena do kostiju… Mnoge povrede zadobijene u ratu nisu imale šansu da zacele tokom dugih i stresnih putovanja. Imate utisak da ste u vojnoj bolnici”, kaže ovaj lekar. Ono što ga je posebno šokiralo je veliki broj povreda glave nastalih zato što krijumčari trpaju izbeglice u vozila i treskaju vratima.

Ono što su na ostrvu Lampeduza rasklimatani brodići, to su na evropskim putevima stara, često zarđala vozila. Svako od tih vozila je istovremeno spad i tamnica. Napušteni minibusevi koji još nisu odvezeni na policijski vozni park, odakle će ih preuzeti lokalni trgovci starim gvožđem, ostavljeni su u šumi ili su loše parkirani na odmorištima na autoputu. Njihova unutrašnjost otkriva ostatke mučnog putovanja: prazne boce, krvave krpe, izmet i jak miris znoja.
Obično sa lažnim rumunskim i bugarskim registarskim tablicama, mnoga vozila spadaju u dva miliona “krntija”, prodatih nemačkoj vladi u zamenu za vaučer od 2.500 evra za novo vozilo – mera uvedena 2009, kao podsticaj ekonomiji.

Iako veliki broj krijumčara ljudi uspeva da pobegne, sve veći broj njih završava u regionalnim zatvorima. U zatvorima pokrajine Bavarske u prvoj polovini 2015. registrovano je 1.300 krijumčara ljudi – oko polovina ukupnog broja u Nemačkoj – zbog čega je Bavarska pozvala ostale regione da preuzme deo njih. “Svaki dan uhvatimo između osam i 15 krijumčara, ali sve češće izbegavaju hapšenje i sve češće su naoružani”, objašnjava Koler.
Dr Ingo Martin kaže da je Nemačka suočena sa velikim izazovom.

“Ovo je istorijski trenutak koji bih uporedio s padom Berlinskog zida”, kaže on. “Razlika je u tome što je Nemačka tada želela da se promeni, a sada nema izbora drugog izbora nego da se menja.”

 

Izvor: Blic