Парга, грчки градић у Јонском мору, плени јединственом архитектуром, прелепим плажама и бурном историјом. Фасаде у старом градском језгру су у жутој и црвеној боји, јер тако налаже пропис.

У Паргу се заљубите на први поглед, а прво на чему вам око застане су кућице живописних боја, грађене у медитеранском стилу и густо начичкане на падини, па имате утисак да сте неком „омашком“ уместо у Грчку, допутовали у Лисабон или Венецију.

Фасаде у старом језгру овог градића, окруженог високим планинама бујне вегетације и као уроњеног у Јонско море предивних тиркизних нијанси, већином су у жутој и црвеној боји, јер тако налаже градски пропис. Али, Грци као и ми, воле да пркосе правилима, те поједине кућице окрече у плаво. Тек да подсете путника да је у Грчкој.

Парга, насеље са око 4.000 житеља, чији се број у летњој сезони учетворостручи, налази се на на севрезопаду Грчке, између градова Игуменица и Превеза и насупрот острва Крф од кога је удаљена 80-ак километара. Због јединственог шарма уских и брдовитих уличица „сложених“ у облику амфитеатра, као и непрегледних маслињака, у далекој прошлости се заоденула надимком „невеста Епира“.

Београд је од Парге удаљен 950 км, а изградњом новог аутопута кроз Грчку значајно се скратило време путовања: аутобусом се стиже за око 16 сати, може и много брже – авионом до аеродрома у Превези, од Парге удаљен 62 км. Поједини туристи опредељују се за крфски аеродром, а одатле трајектом путују до луке Игуменица, која је 49 км удаљена од Парге.

Ово нетипично месташце, скрајнуто и ушушкано планинама, а у сенци Крфа, до пре десетак година су посећивали малобројни туристи, већином Скандинавци, Енглези, Немци… Многи туристи са Балкана и из Србије, „открили“ су Паргу захваљујући турском тв серијалу о Сулејману величанственом и историјском лику, великом везиру Ибрахим паши (1493 – 1536).

Ибрахим паша, син православног грчког рибара по имену Тео, рођен је управо у Парги, а као дечак, у данку у крви одведен у турски град Манису, где га је на пијаци робова купила нека богата удовица. У њеној служби, Ибрахим је стекао широко образовање, проучио дела великих грчких филозофа, арапских математичара и астролога, научио стране језике – осим грчког и турског говорио је персијски, италијански и српски. Уз све то, задивљујуће лепо свирао је виолину, па не чуди што је од султановог соколара брзо напредовао до великог везира, практично другог човека отоманске империје.

И док о Ибрахим паши турски и други историчари и данас пишу томове литературе, у његовом родном месту нема његових знамења. Сви ратнички походи били су за добробит Турака, а не Грка, па је његова слава у Истанбулу. У Парги кажу да о њему траг постоји само у старим матичним књигама. Истина, на тезгама довитљивијег трговца може се наћи магнет са ликом Ибрахим паше за пет евра и то је све.

Али, зато је један други паша, Али паша Јањински (1740 -1822), оставио историјски траг у Парги. Албанац пореклом, рођен у Јањини, био је окрутан владар, прагматик који је склапао савез са сваким ко му је омогућавао превласт на територији којом је влада. Чувени су његови савези са Наполеоном Првим Бонапартом и уједињеним краљевством. Глас о Али паши заинтригирао је песника лорда Џорџа Гордона Бајрона, те је 1807. године посетио Турчинов двор у Јањини. Забележено је да је био импресиониран пашиним богатством и ужаснут његовом окрутношћу.

Док је Али-паша владао Епиром и Паргом, многа насеља била су насилно преведена у исламску веру. У њима су Грци били већина, али становници су задржали матерњи језик и хришћанску религију. Међу њима и Паржани. На Али пашу их данас подсећа тврђава на врху брда, једна од туристичких атракција.

Утврђење је изграђено још у 13. веку и служило је локалном становништву као заштита од разних освајача – Млечана, Француза, Енглеза, Турака… Споразумом из 1817. године, Енглези су Турцима продали Паргу. Био је то тежак период за 4.000 мештана и готово сви су се иселили на Крф. Тамо су сањали своју Паргу безмало 100 година, јер је Епир ослобођен тек 1913. године, после победе Грчке у балканским ратовима.

Када су се вратили, затекли су тврђаву коју је Али паша доградио и у њу населио харем. Љутити Паржани – повратници, вадили су и разбацивали камење из зидина. Тврђава је данас прилично запуштена и оронула, али захваљујући историјском значају, као и прелепом погледу који се са ње пружа на Паргу, туристима не пада тешко да пешице пређу 64 степеника који воде до ње.

Грци су, као што је познато, веома религиозан народ, па не чуди што се Парга и околина диче са 50 цркава и манастира. У самом центру градића најзнаменитији је храм Светог Николе,а у средишном делу залива, на око 70 метара од обале и Градске плаже је знаменито Богородичино острво, на коме се налази црква Пресвете Богородице. На острвцету се током сезоне одржава чувени летњи фестивал „Парга“, а у храму се венчавају младенци. Нарочито је лепа слика када сватови долазе у чамцима.

Парга има све што је потребно захтевом туристи: неколико плажа од којих је налепша пешчана Валстос. У месту је много и кафића, барова, дискотека, таверни, ресторана, пекара, посластичарница, сувенирница, продавница, бутика… Недостају мега маркети, али их успешно замењују мање, добро снабдевене продавнице. Парга има и пошту, амбуланту, апотеку, агенције за изнајмљивање аутомобила, мотоцикала и бицикала.

Уз саму обалу простире се уређено шеталиште са мноштвом ресторана. Цене су нешто веће него у деловима Грчке које чешће посећују Срби, јер су прилагођене тиристима из Скандинавије, Енглеске, швајцарске, Немачке…

Са Парге се можете отиснути на многе излете, као што је крстарење Јонским острвима међу којима су најатрактивнији Паксос и Антпаксос, али српске туристе попут емотивног магнета привлаче Крф и острво Видо. И није то излет, већ ходочашће до места где су исписане тужне и величанствене странице српске историје из Великог рата. Од Парге до Крфа брод плови два и по сата.

После посете Српској кући, у којој је документима представљен пут Солунаца, преседа се у мањи брод. Пловидба до острва Видо, које је изнемоглим српским ратницима било и болница и плава гробница, траје 10-ак минута, таман толико да се из звучника одслуша песма „Тамо далеко“ и стихови Милутина Бојића „Стојте галије царске“…. А, потом, у дубокој тишини, следи сусрет са потресном историјом.

Извор: rtvbn