Један зид чува један град и његових десетак милиона становника. Тврђава која живот значи чува Џакарту, главни град Индонезије, од неколико метара дубоких вода Џакартанског залива.

hp-media-group-logoНаиме, овај град великим дијелом се сада налази испод површине мора. Међутим, чак ни зид више није потпуно сигуран. На неким мјестима је пукао, а на неким мјестима мутна и загађена вода већ прелази преко зида.
Сукаесих живи сама уз тај зид. Она је шездесетогодишња продавачица и каже да са страхом живи сваког дана.

„Вода цури кроз зид све вријеме, а за вријеме плиме зна чак да крене и преко зида „, испричала је Сукаесих за британски „Гардијан“.

Зид има један велики проблем. Сваке године и он тоне и већ је једном надограђен.

Џакарта је давних дана престигла Венецију, која и сама тоне, а посебно је угрожен сјеверни појас уз саму обалу, гдје живи око четири милиона људи. Тај дио Џакарте налази се око четири метра испод нивоа мора, а чак и зид који би требало да их чува тоне око 25 центиметара сваке године.

„Овде живим од 1981. године, али не знам колико дуго могу да останем. Сваке године је ниво мора све већи“, каже Сукаесих

Џакарта тоне због сиромаштва и то у буквалном смислу. Град не може да довуче довољно воде из околних резервоара питке воде и грађани су присиљени да се ослоне на дубоке бунаре и пумпе воде испод сопствених ногу.

Због тога се подземни резервоари урушавају и тиме буквално снижавају тло. Узевши у обзир праву правцату експлозију нових стамбених зграда, трговачких центара и владиних канцеларија, које само појачавају урушавање подземних шупљина, јасно је да је проблем тешко решив.

Изградња нових путева довела је до проблема с одливом кише, а истовремено подземни резервоари не могу да упију кишу зато што асфалт није упијајући. Тако је настао зачарани круг, гдје је све већем броју људи потребно све више воде.

Свему овоме доприноси и чињеница да ни ријеке више не теку нормално. Наиме, све дубљи токови ријека су испод нивоа мора и сваки пут када падне киша, Џакарти пријете све веће поплаве. Нови водоводи су још у фази планирања, а стручњаци упозоравају да се Џакарта приближава тачки с које нема повратка.

Холандски стручњак Јањап Бринкман већ годинама ради на Џакартиним проблемима и каже да су прије двадесетак година знали да град тоне, али нису имали појма колико.

„Након поплава 2007. године смо проучавали податке и открили да град тоне, у просјеку десетак центиметара сваке године. Неки дијелови града и много више“, рекао је Бринкман

Више од 300.000 људи је евакуисано, а педесетак људи је погинуло у катастрофалним поплавама те године. Рјешење на папиру изгледа једноставно. Град мора да престане да зависи од подземних извора. Токио је имао сличан проблем почетком шездесетих година. Током 20. вијека, град је потонуо за четири метра, али су онда одлучили да довлаче воду из околних региона.Токио више уопште не тоне.

Међутим, у Индонезији, чак ни девет година касније нема никаквих помака. Финансијски проблеми, други инфраструктурни захтјеви, децентрализоване власти, све то игра своју улогу у одлагању изградње водовода.

Бринкман каже да Џакарта има још само двије године прије него што доживи катастрофу. Други пројекат, знатно амбициознији, с процијењеним буџетом од 40 милијарди долара, тражи изградњу огромног морског зида, дугог четрдесетак километара преко Џакартанског залива. Поборници кажу да би добили огромну вјештачку лагуну и мјесто за изградњу новог луксузног града усред залива.

Критичари упозоравају да је хронични недостатак комуналне инфраструктуре у великом дијелу Џакарте, да у граду и око њега тече десетак ријека. У њих се испушта већина отпадних вода и већина тога би завршила у предложеној лагуни.

Како сами кажу, добили би велику септичку јаму плаћену десетине милијарди долара. Сви пројекти засад тапкају на мјесту, а људи попут Сукаесих се питају само кад ће зид попустити и однијети њихове животе у Јаванско море.

 

Извор: Агенције